Uvod 1,1-9

¹ Od Pavla voljom Božijom pozvanog apostola Isusa Hrista, i od Sostena brata,

1. Za razliku od Rimljana kratko predstavljanje. Ovo je crkva koje je on osnivač, oni se dobro poznaju.

2. Apostol očito nije imalo značenje kao što mi to danas često naglašavamo, osnivača crkve, jevanđeliste koji je na stalnim putovanjima i ne zadržava se puno na jednom mestu nakon što se crkva osniva. Apostol je istovremeno i učitelj i pastor, jer on ne prestaje da brine o duhovnosti crkve, on prati njihov rast i učestvuje u životu Zajednice kao da je i dalje tamo prisutan.

3. Ako je poslanica Rimljanima bila uglavnom teološka, ovde je u pitanju uglavnom pastoralna poslanica.

4. Božja volja je ono što ga je dovelo u vezu sa njim, oni treba da misle kako ih je Bog doveo zajedno, gde su bila očigledna dela proviđenja i sila Svetog Duha. Ovo poverenje u duhovno vođstvo i autoritet je osnova da bi poslanica postigla svoj cilj.

5. Dakle već ovde se otvara jedno od centralnih pitanja koje je toliko važno za život crkve, pitanje autoriteta.

6. Sosten je pisar ove poslanice, koja je takođe nastala kao diktat. Ovde je pisar predstavljen već u početku, očito brat kojeg crkva poznaje. Oni zajednički pišu jer zajednički veruju i misle. Stoje obojica iza toga što sledi.

7. Do današnjeg dana se hrišćani međusobno nazivaju braćom. Ovo je lepa i blagoslovena tradicija.

8. Pavle nije sam mogao da piše. Većina se slaže u tome da je imao problem sa očima, još od onog dana kada ga je Isus sreo na putu za Damask.

² Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji prizivaju ime Gospoda našeg Isusa Hrista na svakom mestu i njihovom i našem:

1. Crkva u Korintu je očito centralna crkva Novog zaveta, ne toliko u smislu važnosti, nego je očito proviđenje izabralo kao model crkvu. Spominju se najmanje još dva druga pisma, poslanice koje su poslate na adresu Korinćana. Sva ta aktivnost u pisanoj reči govori u prilog važnosti koja je pridata ovoj crkvi i Korintu koji je na celoj vrlo važnoj teritoriji Grčke očito bio centar hrišćanstva. Ne Atina filozofa, ne Sparta vojnika, već grešni Korint je izabran za odskočnu dasku naše radosne vesti. Zar ovo ne daje nadu za naše gradove koje volimo?

2. Ova crkva je prošla sve faze i dečije bolesti, da bi postala veoma pogodna za davanje pouka celom hrišćanstvu do danas. Sve što je zapisano i sačuvano je delo svete redakcije u procesu formiranja kanona. Uprošteno rečeno, Nebo je upotrebilo uspone i padove Korinćana nama za pouku. Mi koji živimo u vreme reforme Crkve, imamo odličan materijal, odlična uputstva za posao koji nas očekuje.

3. Ova crkva je bila sastavljena uglavnom od nejevreja, dakle iz nacija. Vođenje ovakve zajednice je svakako iziskivalo drugačiju vrstu rada nego u većini drugih mesta gde su osnovu verništva činili obraćeni Jevreji. Pavle u Rimljanima poslanici nije ni u jednoj reči pomenuo da je Zajednica u Rimu eklesia, već samo na kraju kada je govorio o crkvama koje on poznaje; nasuprot tome ovde već u samom početku kaže Korinćanima da su eklesia. To govori u prilog tome što smo rekli da je Duh hteo kroz ovu poslanicu da naglasi. Dakle pored pitanja autoriteta još jedna bitna nauka o Crkvi nalazi mesta u ovom pismu.

4. Reč eklesia kod nas prevedena kao crkva ima dvostruku primenu koja je ovde vidljiva. To je u prvom redu zajednica svih vernika koji veruju u Hrista, neovisno o mestu i vremenu. To je taj nebeski Jerusalim, slobodna koja je svima majka. Dakle crkva ima taj vanvremenski i vanprostorni karakter, a tek onda ima i to značenje lokalne Zajednice vernika.

5. Prava je šteta što se crkva danas vidi tek u drugom redu kao telo vernika. U prvom redu velika većina učitelja i teologa vidi crkvu kao organizaciju. I ovde nastaju kardinalne greške i poguban uticaj na savest.

6. Ovaj stih je vrlo važan za razumevanje posvećenja. Velika tema Rimljanima je opravdanje, velika tema Korinćanima je posvećenje. Prve dve poslanice objedinjuju dva velika stuba hrišćanske vere.

7. U prvom redu oni su osvećeni u Hristu Isusu. Kako su osvećeni ili posvećeni? Svetost je božanska unutrašnja osobina, upravo ono što je izgubljeno padom u greh. Uzevši u Sebe ljudski rod Hristos je povratio ljudsku svetost. Rimljanima 16. je poglavlje pre ovoga koje se slobodno može nazvati U Hristu. U Hristu je novo mesto, nova pozicija čovečanstva. Nova priloška oznaka za mesto u duhovnom smislu.

8. Hristos je svojim delom postao sve u svemu osim greha. U Hristu je takođe sve osim greha, a to što je osim greha je ništa drugo nego svetost. Kao što je u Svetinji sve bilo pozlaćeno tako je i u Hristu sve posvećeno. Što nije posvećeno nije u Hristu i što nije u Hristu nije posvećeno.

9. Dakle posvećenje je status novog čoveka. To je nešto što imaš u svakom trenutku ovog svog postojanja, što ti je obezbeđeno bez tvojih zasluga i bez tvoje vere. Vera i delovanje je potrebno ne da bi posvećenje dobio, jer ti je darovano; nego da bi se u posvećenju, tj. u Hristu održao.

10. Posvećenje je život oslobođen od namernih greha. Dakle iako si objektivno uračunat u Hrista, deo si Njegov i tvoj novi čovek je u Njemu, ukoliko svesno prestupaš Božji zakon, ti po Pismu subjektivno rečeno nisi u Hristu i potrebno je da se vratiš.

11. Nema ko nije prepoznao činjenicu da ih ovde Pavle sve naziva svetima, pored toga što su očito imali dosta greha u svojim redovima. Očito je da postoji razlika između greha i greha. Ukoliko neko čini greške, ne znači da mu to Bog odmah uračunava kao greh. Isus je rekao da nije došao i govorio ne bi imali greha, ali pošto ga nisu poslušali njihov greh ostaje.

12. Činjenica da im se Bog preko Pavla obraća kao svetima u Hristu Isusu je kao prvo oznaka njihovog objektivnog statusa a drugo mogućnost da će kroz poslušnost ponovo povratiti i svoju unutrašnju svetost i harmoniju sa Božjim zapovestima.

13. Oni nisu samo osvećeni u Hristu, nego i pozvani sveti. Ovo je slično kao i u Rim.8,29. Dakle izabrani neće biti ostavljeni na pola puta, poluspašeni. Bog će svoje izabrane dovesti u sklad sa Svojim zahtevima. Korinćani i svi koji prizivaju Ime na svim mestima ne smeju da izgube iz vida cilj svog pozvanja, a to je svetost, potpuno predanje.

14. Svet u Hristu je tvoj status u koga treba neprekidno da veruješ da bi postao svet i rastao iz jedne svetosti u još veću.

³ Blagodat vam i mir od Boga Oca našeg i Gospoda Isusa Hrista.

1. Ovaj karakteristični pozdrav se ponavlja mnogo puta u poslanicama. Izražava veru u to, da će pre nego što se bude počela čitati poslanica, Bog blagosloviti slušaoce mirom i blagodati.

2. U našem jeziku je blagodet reč koja označava isključivo božansku milost prema ljudima. Prava blagodet je ona koju prati mir. Mir da bi se reč mogla dobro razumeti i primiti.

3. Blagodat i mir je ne samo od Oca nego i od Hrista. Vrlo je teško razumeti kako neki mogu da uče subordinaciju Hrista ili arijanizam. Ovde je vrlo jasno da su jednaki i da su jedno. U toj meri da bi ovaj blagoslov mogli da čitamo da dolazi od Boga Oca i od istog tog Gospoda Isusa Hrista. To jedinstvo je vrlo važno čuvati u našem propovedanju jer je osnova našeg jedinstva sa Njim i uzajamno.


⁴ Zahvaljujem svagda Bogu svom za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu,

1. Blagodet nije samo od Hrista već i u Hristu. Blagodat od Hrista koju im želi je njihova budućnost, blagodat u Hristu je njihova prošlost. Postoje jaki razlozi zbog kojih je potrebno da ih podseti da je u Hristu bio izvor milosti koju su primili.

2. U Hristu je tema koje je početak bio u Rimljanima poslanici. U Hristu je jedno mesto, to je priloška oznaka za mesto. To je novo postojanje, nova pozicija čovečanstva. Hristos je uzeo palo čovečanstvo u Sebe i time mu je dao novo postojanje. Čovečanstvo uzeto u Hrista je novo čovečanstvo. Onaj koji sazna za to i poveruje, doživljava blagodat Božju.

3. Pavle stalno zahvaljuje Bogu da su Korinćani poverovali. Jer vera nije stvar svakog čoveka, nisu svi poverovali reči. Pre nego što je stigao u Korint, Pavle je bio u Atini, velikom gradu gde je poverovala samo nekolicina. Kako se vera rađa u srcu i kako je dragocen dar, toliko treba zahvaljivati za to, jer nije delo čoveka nego Boga.

⁵ Te se u svemu obogatiste kroza Nj, u svakoj reči i svakom razumu,

1. Dakle kada su poverovali, doživeli su promenu, našli su svoje novo postojanje i napredovali u njemu. Ovde je jasno da sve počinje od reči. Prvo bogaćenje je u reči.

2. Svakoj reči znači da od cele nauke Jevanđelja koju je Pavle propovedao ništa nije propušteno da im se otkrije. Sve im je otkriveno. Sve im je propovedano.

3. I očito da su sve primili. U hrišćanstvu je tako da ili se prihvata sve ili ništa. Tamo gde se ne veruje sve, nema ni malo vere, ni zrna gorušičinog. Tek sve je pravo sledbeništvo Hrista Isusa koji je dao sve i kroz Njega Otac celo nebo je dao čoveku.

4. To da su primili vidimo iz toga da je reč u njima postala razum. Oni su razumeli reč koja im je propovedana i to darom prosvetljenja. Koliko je čovek zavisan od Boga u iznošenju, tolika je zavisnost od Njega i u razumevanju. Bez Boga nema propovedi, bez Boga nema saznanja.

5. Reč razum je tačnije prevesti kao spoznaja (gnosis). To nije samo intelektualna istina nego nešto što je postalo deo čoveka iskustvom i što se može preneti dalje silom uticaja. Ovo je mesto koje može dobro da posluži u borbi protiv treće po redu velike jeresi hrišćanstva, gnosticizmu.

6.Za gnostička učenja je način na koji se dolazi do spoznaje uzvišeni akt koji se odigrava unutar čoveka, do koga se došlo isključivno njegovim sopstvenim radom i promišljanjem. Na ovaj način je prosvetljenje nešto što ne dolazi kao dar odozgo, nego je proizvod čovekovih sakrivenih sila.

7. Mi naprotiv verujemo da je prosvetljenje božanski akt i dar, bez koga čovek nije u stanju da razume duhovne istine. Dakle da im reč nije bila propovedana, ne bi mogli da saznaju istinu iz samih sebe. Isto tako da se toj reči nije poverovalo, takođe ne bi mogla da se odigra spoznaja u njima. 

8.Hrišćanska nauka o gnosisu je vrlo jednostavna i isključuje svaku drugu mogućnost da dođe do spoznaje: Spoznaja svetih stvari je dar prenošenja Božje istine preko nadahutog propovednika i isti taj dar verovanja u verniku koji sluša. Nema drugog načina. Kada je Korneliju u molitvi pokazana istina, nije mu objavljena direkno, nego mu je objavljen propovedik koji će mu doneti istinu. 

9. Čovek mora biti poslan od Boga da bi mu se verovalo. A onaj koga Bog šalje on govori Božje reči (Jov.3). Da je čovek poslan potvrđuju reči istine koju govori, sam od sebe niko nije u stanju da govori istinu. Svi lažni učitelji idu sami. 

⁶ Kao što se svedočanstvo Hristovo utvrdi među vama;

1. Dakle propovedana reč je u njima postala spoznaja, a iz te spoznaje je naraslo svedočanstvo o živom Hristu. Oni su očito bili vrlo osvedočeni i bili su u stanju da šire spoznaju Hrista. Tako da je vrlo jasno da je ovo od Boga, jer je svedočanstvo moguće samo u vezi sa Njim.

2. Ovde saznajemo da je Hristos bio središte Pavlovog iznošenja a taj način se širio dalje kroz one koji su mu poverovali. Samo je to pravo propovedanje kome je Hristos u središtu. Hristovo svedočanstvo je jedna od dve karakteristike Božjih ljudi u poslednje vreme (Otk.12,17). 

3. Utvrđivanje svedočanstva je bio proces koji je Pavle pratio sve vreme svog prvog boravka u Korintu. Mi prepoznajemo razliku između primanja reči istine i utvrđivanja u istini. Kada bi istina bila samo intelektualna kategorija, bilo bi je dovoljno samo memorisati. Istina je međutim puno više nego samo teorija. Ona se utvrđuje praktičnom primenom, pokusom, opitom. Istina koja se samo prima a ne utvrđuje, uskoro će nestati iz iskustva. Ljudi koji gube vezu sa Bogom izgubiće istinu prvo iz svog duha a onda i čak iz memorije.

⁷ Tako da nemate nedostatka ni u jednom daru, vi koji čekate otkrivenja Gospoda našeg Isusa Hrista,

1. Dalja posledica ostajanja u Hristu jeste ovo, da se duhovni darovi ili karizme potpuno ispolje u životu vernika. Za razliku od nesretnih učenja po kojima karizme imaju svoj kraj, ovde vidimo da im je jedini kraj u stvari drugi Hristov dolazak.

2.Tako da je neshvatljivo kako neko može da veruje da će darova biti sve manje, kada je stvarnost suprotna, da će ih biti više, da će kulminirati pred sam kraj istorije. Ovde je vrlo jasno izrečeno očekivanje i proročanstvo, na temelju svih izjava proroka Starog Zaveta, da će Božji narod dostići savršenstvo ispoljavanja svih duhovnih darova.

3.Iako je u prvoj meri ovde reč o apokalipsi, tj. jednom od reči koja opisuje Hristov dolazak, otkrivenje se odnosi i na delo Svetog Duha pre samog dolaska. Sveti Duh je Hristos u akciji.

⁸ Koji će vas i utvrditi do samog kraja da budete pravi na dan Gospoda našeg Isusa Hrista.

1.Dakle nema sumnje u to da će savršenstvo reči koja im je izneta, dovesti do savršenstva spoznaje u njima koja će se ispoljiti u savršenstvu darova, što će dovesti do savršenstva karaktera.

2.Ovde se pobijaju sva učenja koja polaze od toga da je savršenstvo u samom verniku nemoguće ostvariti. Mi savršenstvo definišemo kao minimum i maksimum duhovnog života. U stvari postoji samo savršenstvo kao odsustvo od nedostataka i punina visine karaktera. Sav život vernika je u stvari Hristov savršeni život, jer to što nije život to nije od Boga.

3.Niti će Hristos doći pre savršenstva svog naroda, niti će narod biti savršen pre dolaska. Tako da u vezi toga možemo biti potpuno mirni i u poverenju u onoga koji to čini svojim čudesnim delom. Kao što je izbor Njegovo delo, tako je i očišćenje tih izabranih još veće čudo koje On čini. Nijedan izabrani neće ostati bez čistote, nijedan čisti neće to biti a da nije izabran.

4. Odbacujemo svaku pomisao da izbora nema, a takođe i svaki stav da će neko od njih propasti. Po Pismu je moguće da izabrani budu iskušani, ali nema nikakve mogućnosti da propadnu. To je naša sigurnost, božanska sila u spasenju.

⁹ Veran je Bog koji vas pozva u zajednicu Sina svog Isusa Hrista, Gospoda našeg.

1.Naše poverenje i veoma čvrsto pouzdanje je na osnovu ne naše stabilnosti, discipline, sposobnosti, nego na osnovu Njegove vernosti. Onaj koji je pozvao će apsolutno svakog ko se odazvao dovesti u vezu sa svojim Sinom. Slično kao što su nekad telefonistkinje povezivale u centrali onog koji poziva i sagovornika. S tim da ni poziv nije bio naša inicijativa.

2.Ovaj poziv u ovom stihu nema značenje preododređenja, nego poziva. Činjenica je da su mnogi pozvani a malo izabranih po rečima samog Hrista. Dakle ipak je nešto i do čoveka. Izbor je Božji ali čovek ipak ima slobodu da kaže ne. Mnogi se sapliću na ovo naizglednu protivrečnost, jer duhovna istina nije pitanje intelekta već vere.

3. Ovo je kraj celine u kojoj Pavle daje neoborive dokaze poziva koji je sam on primio i preneo na njih. Način na koji nas uvodi u problematiku koja se proteže do treće glave poslanice jeste u stvari podsećanje na njihova zajednička iskustva i spoznaju koji su bili samo i čisto hristocentrični. Hristocentričnost je najjači dokaz u prilog autoriteta samog apostoja koji je bio doveden u pitanje od lažnih apostola.

4.Drugim rečima, Hristos je naš Gospod bio do sada, vrlo jasno otkriven i potvrđen. U reči je Hristos bio tako jasan, u spoznaji, darovima, otkrivenjima, tako da je to taj isti koji će doći u slavi. Put da ga se dočeka u slavi jeste samo u toj zajednici koja je započeta. Da li može biti drugog puta?

5.Ko je hteo da čuje, bilo bi mu sve jasno već ove i ne bi bilo potrebe više ništa dalje da diktira. Ipak on ide i dalje pokrenut milošću i saosećanjem prema onima koji zalaze. Zašto bi napustio bojno polje dok ne ostane i poslednji neprijatelj na njemu?