Pravi autoritet

 ¹ I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božije.

1. Nakon što je pokazao da je hvaljenje telom, tj. prirodnim sposobnostima i dostignućima čoveka, pokazatelj svetovnog a ne hrišćanskog usmerenja duha, on podseća Korinćane na njihov prvi susret.

2.Ovo poglavlje je od najveće važnosti za uspostavljanje hrišćanskog poretka stvari. Ovde se nalazi temelj za naše učenje o inspiraciji i autoritetu, teme koje su započete u prethodnom poglavlju. Dok se tamo govorilo uglavnom o tome šta za nas nije autoritet, ovde se pokazuje šta jeste.

3.Napominje im da je on došao ka njima. Dakle, kao što je to na jednom drugom mestu rečeno: Ne ponašajte se kao da je nauka jevanđelja nastala tu među vama. Ona vam je poslata. Zašto ne razmišljate više o tome kakvo poreklo ima to što vam je izneseno? Mesto odakle stiže je presudno. Ili je od Boga ili od čoveka. Vama može svako da dođe i vi ne razmišljate odakle je poslat?

4.Drugo što je bitno je način na koji je vest stigla. Ona nije bila upakovana u visoke i mudre reči. Naprotiv. Istina je u sili a ne u samoj reči. 

² Jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.

1.Doslovno: odlučio sam da ništa drugo ne znam. Ove reči kao i kasnije govore o tome da se Pavle za Korint pažljivo i uz molitvu pripremao. On je imao u vidu svoj prethodni nastup u Atini, kada se odlučio za drugačiji pristup.

2.Mnogi su ovaj preokret tumačili tako da je smatrao da je u Atini doživeo neuspeh. Istina je da je održao predivan govor na Areopagu, koji do danas stoji uklesan na steni na putu koji vodi prema Akropolju. Tim putem prema navećoj atrakciji antike ide jedna reka turista, svakodnevno. Gotovo niko se ne zaustavi kod Pavlove stene. U principu se stvari nisu promenile od tada. 

3.Večito je govornik i vesnik u iskušenju da poruku prilagodi slušaocima. U jednoj određenoj meri je to opravdano. Sve što čini čovek je podložno uticajima. Jedan je Hristos koji je govorio kao što niko nikad nije. 

4.Atina kao centar filozofije je imala ogroman uticaj, a do danas ne postoji nešto približno čime bi se moglo uporediti. Od antičkih vremena do danas ne postoji mesto sličnog uticaja. Grčka filozofija bi, da nije bilo Reformacije bila predominanta do današnjeg dana na svetu.

5.Zar je čudno da se na Pavlu videlo da je to sve imalo uticaj na njega? Pa morao bi da bude više nego čovek da nije bio ni malo impresioniran činjenicom da se obraća Atinjanima. U Novom Zavetu nije ni na jednom drugom mestu zapisan sličan govor. A činjenica je da se u tom velikom gradu nije zasnovala zajednica dostojna pomena u svim poslanicama. 

6.Ovde je reč o Korintu, sasvim drugačijoj sredini. Pavle je u duhu jasno video potrebu ove sredine koja nije imala toliko problema sa umišljenom veličinom koliko sa narušenom moralnom slikom. Korinćanima je bio potreban duševni mir, a ne uvek nove i senzacionalne ideje.

7.Zato je šteta što su zaboravili taj početak. Njima je sa takvom jasnoćom iznesena vest o raspetom Spasitelju čovečanstva, da su se predali svetom uticaju i postali to što jesu. 

8. Korint je, nema sumnje, pored Efesa postao centar Pavlovog delovanja, upravo ovakvim početkom. Činilo se da je ovaj grad zaista plodno tlo za seme radosne vesti, da je božanska sila na poseban način pratila Pavlove napore. Sve je uspevalo, temelj i nadogradnja je bila samo kakva bi se mogla poželeti.

9.Zašto postoje takvi i onakvi gradovi, predstavlja tajnu za nas. Mi do danas imamo slična iskustva, da na jednom mestu vest o milosti eksplodira, a već u susednom ostavlja veliku većinu potpuno ravonodušnom.

10. Hristos raspeti je nova propoved za antički svet. U Atini se radilo o vaskrslom Hristu. To je bio momenat kada je većina ismejala i odbacila vest. Izgleda da je Pavle ovde naučio lekciju koju je odmah primenio u Korintu. Deluje kao da je Korint bio početak onoga što do danas nazivamo evangelizacijom.

11.Postoji velika razlika između propovedanja svemogućeg Boga i Boga koji je raspet. Onoga koji je nedokučiv i svemoćan i onoga koji je odložio svoju slavu na stranu i ponizio se do najniže moguće mere. Raspeti Hristos je zaista moćna poruka o Božjoj ljubavi za čoveka. Neiscrpan izvor snage i svih mogućih dobrih uticaja.

³ I ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.

1.Ovo je predevangelizaciono stanje koje poznaju svi koji su u tome učestvovali. Onaj koji ravnodušno iznosi i ne poznaje ovakvo iskustvo, očito još uvek ne razume veličinu i značaj toga u čemu učestvuje. 

2.Međutim ovo stanje je u Pavlu potrajalo i nakon što su prihvatili veru. Njegova posebna vezanost za svoje Korinćane traje i do trenutka kada diktira ovo pismo. Njegova revnost i ljubav za njih, briga, sekiracija, je atmosfera koja obavija ovu poslanicu. 

3.Sperdžen je govorio o raznim vrstama poniznosti: pre, za vreme i nakon službe. Ona proizilazi iz veličine i sudbonosnog značaja zadatka objavljivanja Raspetog. Ne može veličanstvena vest da se prenosi preko kanala koji je pun sebe, nego mora biti ispražnjen. 

4.Ovde su Korinćani još jednom mogli da primete koliko su ti novi "apostoli" različiti od onoga koji im je doneo vest. Kako su mogli da budu tako zaslepljeni? Niti sadržaj, niti duh poruke nije odgovarao originalu, a sada vidimo da i sam stav kojim su im prišli nije bio ispravan. Očito je da su oni bili vrlo samouvereni i puni sebe.

⁴ I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.

1.Mnogi veruju da se ovaj kontrast odnosi na njegov nastup u Atini. To bi značilo da je u Atini pokušao nešto svojom silom. Istina jeste da se on dosta raspravljao u glavnom gradu antike. Istina je da je pokušavao na različite načine da priđe tim ljudima i Jevrejima i Grcima. Međutim, daleko od toga da je u Atini radio u svojoj sili. Jevanđelista raste u iskustvu sa svakim novim poljem rada. Sigurno jeste bilo momenata kada se u Atini pokušao rečitošću suprostaviti argumentima filozofa. Zar ne piše u Pismu da bezumniku treba odgovoriti po njegovoj bezumnosti da ne misle da su mudri? Ništa apostol nije u Atini pogrešio; on je u Korintu svoje iznošenje samo usavršio. Razumeo je kako da postane prenosilac još veće sile.

2.Dve reči koje se odnose na njegovo propovedanje razlikuju poučavanje i propovedanje. Slično kao što mi danas pravimo razliku između predavanja i propovedi. Predavanje je naučeno, a propoved se iznosi direktnim nadahnućem. Zašto je bitno za nas da napravimo ovakvu razliku? Zato što se danas mnogo toga naziva propovedanjem što to u suštini nije.

3.Kod Pavla je i jedno i drugo, dakle i nauka i propoved, bila izraz nadahnuća. Njegove reči su same u sebi nosile autoritet Neba, dakle nije ih bilo potrebno ulepšavati stilskim figurama pesnika ili filozofskim terminima sofista. Takođe to nije bila nauka koja se oslanjala na tradiciju jevrejstva, jer je njegovo nadahnuće bilo direktno. On je nauku primio sa Neba i ništa drugo nije iznosio osim ono što mu je bilo pokazano.

4.Što se tiče propovedanja pod nadahnućem, vrlo lako je uočiti razliku. Prava propoved je sila koja donosi plod pravednosti, mira i radosti među onima koji je slušaju i primaju. Tako su Korinćani mogli da naprave razliku između onoga što su ispočetka čuli i ovih novih poruka koje su im prezentovali ti neki drugi učitelji. Hvala Bogu da je u njihovom slučaju temelj bio ispravan, tako da je bilo lagano povratiti ih samim podsećanjem na ono što su doživeli.

5. Mi živimo u drugačije vreme. Test našeg karaktera se ogleda u tome da danas nema verskih autoriteta sličnih Pavlu. Isus je postavio pitanje da li će u vreme Njegovog dolaska biti vere na zemlji. Ovo je još jedna poruka Božjeg genija. Jer nije rekao da je definitivno neće biti, nego hoće li je biti. Dakle ostavio je otvoreno, znajući ovo vreme. Grešnost vernika je toliko velika da istinu nije poverio jednom pojedincu, nego je razdelio na više njih, da se niko ne bi uzoholio i podigao iznad drugih. 

6.Na taj način će delove svoga Tela učiniti međusobno zavisnim zbog delova svetlosti koje nose; a mnogi među njima će se naučiti tek kroz duhovni pad (Dan.11,35): I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok. Taj pad podrazumeva svakako da će mnogi izabranici biti prevareni u jednom trenutku svog duhovnog rasta nekim zavodljivim teorijama.

⁵ Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.

1.Evo kako se nastavlja ova nadahnuta apologija! Ljudska mudrost se postavlja nasuprot Božjoj sili. Ovde započinje jedna vekovna borba protiv jedne od navećih jeresi hrišćanske crkve: intelektualizam.

2.Ako je Rimljanima poslanica oružje protiv dve prve prajeresi mlade Crkve, judaizma i antisemitizma, tada je ovde nastavak na neizmernu korist svakome od nas. Ovde je postavljen temelj svakom pravom duhovnom iskustvu i oduzeta sila laži koja objedinjuje u sebi sve moguće napade na zdravu nauku. Tako ćemo saznati otkuda potiče i ona treća jeres iz prvog poglavalja: Jeres šizme, tj. podela.

3.Intelektualizmom nazivamo onaj stav u okviru hrišćanstva po kome je čovek u stanu da svojim intelektualnim, duševnim silama spozna Boga. Intelektualizam odriče da se čoveku Bog objavljuje isključivo preko ljudskog duha. To je nebiblijski put spoznaje Boga, koji ima različite forme pojavljivanja. Svim intelektualnim teorijama je zajedničko to, da smatraju da je dovoljno samo teoretsko poznavanje činjenica o istini, da bi se neko smatrao za duhovnog i da bi mogao druge da poučava o Bogu i Njegovim putevima.

4.Kao što prava vera biva od propovedanja pod uticajem božanskog Duha, tako i kriva vera dolazi od propovedanja ljudskih mudrosti. Ukoliko je ljudska mudrost alat da se tumači Sveto Pismo i druge svete stvari, tada mi govorimo o pogrešnoj veri ili otpadu od vere.

5.Otpali hrišćani reaguju čak alergično na pozivanje na božanski autoritet. Oni tvrde da je mozak, intelekt centar svega događanja sa Bogom. Zato oni daju Sveto pismo u ruke čak i neobraćenima, da bi došli do poznaje Boga samim upoznavanjem sa činjenicama. I na taj način, pošto odjednom svaki čovek postaje duhovni autoritet samim time što ima svete stvari u rukama, dolazi do haosa i mešanja svakakvih uticaja u nezaštićenoj verskoj okolini. Ljudi zaslepljuju i ne prepoznaju pravu Božju silu.

6. Osnovna lekcija za one koji su sluge reči je poziv da svoju veru zasnivaju na Božjoj sili. Oni koji služe u Reči treba da osete, da dožive silu koja ih obuzima i preuzima vodstvo. Tako vođeni oni će biti u stanju da rečima ispune sav prostor kome se obraćaju.

⁶ Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.

1.Naš prevod je ovde u duhu jezika, da bi napravio razliku između Božje i ljudske mudrosti uveo reč premudrost. 

2.Ovde je otkriveno da između onih koji imaju zaista pravu vezu sa Bogom, koji su usavršeni (doslovno završeni) darom Hristovog savršenstva, postoji jedan novi jezik, nova komunikacija. Reč za govoriti upućuje na to da duhovni ljudi između sebe razgovaraju na način koji oni napolju ne razumeju. Ovde se još bolje može prevesti da je premudrost među savršenima, što još više odgovara tezi da istinu ne nosi pojedinac nego celo Telo.

3. Koliko je samo puta u Pismu naglašeno da je duhovni svet jedan sasvim drugi svet od ovog materijalnog i da je vreme jedno drugo vreme. Ovaj vek ili eon je vreme grešne egzistencije koja je osuđena na propast. Koliko je samo nemudro se oslanjati na metode ovog veka i sveta u duhovnim pitanjima!

4.Knezovi ili vladari ovog veka nisu samo vladari u političkom smislu, nego mnogo više od toga religijske i intelektualne ljudske veličine. Mi moramo da razumemo da je vizija o svetskim carstvima iz Dan.2 slika ne samo političke nego i verske situacije u poslednje vreme. Ukoliko to ne razumemo promašićemo da razumemo ovaj trenutak i znakove vremena.

5. Zar nije suludo služiti duhu nečega što je prolazno, ukoliko si već upoznao večne i neprolazne stvari! Kako je moguće da se vernici u tolikoj meri oslanjaju na autoritete koji nemaju nikakvu budućnost i perspektivu?!

5. Između ova dva sveta su ogromne suprotnosti i nema dodirnih tačaka i kompromisa. Postoji breg sa koga se odvaljuje kamen, bez ljudske ruke, tj. opravdanje verom bez ljudskih dodataka. I postoje stopala gde se elementi mešaju semenom čovečijim, ljudskim naukama i pokušajima spasenja kroz ljudske napore i dostignuća. Ne piše da se to dvoje spojilo, nego je jedno uništilo drugo.

6. Savršenstvo po učenju koje je dato Pavlu nije konačna stepenica hrišćanskog iskustva nego duhovni minimum. Ili si savršen ili nisi u veri. Nema trećeg. U savršenima je mudrost koja pod broj jedan nije produkt ovog vremena nego je vanvremenska i pod broj dva nije rezultat školske teologije, skolastike tzv. skolara ili bogoslova.

7. Premudrost je dar koji se pojavljuje u onima koji su stupili u zajedništvo sa Bogom, dar Hristovog savršenstva, Njegovog života u vernicima.

⁷ Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;

1. Po našem dubokom uverenju, po učenju Pisma, Bog je odredio plan spasenja pre nego što se pojavio greh, pre nego što je svet stvoren.

2. Ovo je upravo ta personifikovana mudrost iz Priča 8 koji su sledbenici arijanskih učenja pogrešno tumačili kao prikaz Druge ličnosti božanstva u večnosti, tj. Hristove preegzistencije. 

3. U Pričama 8. nadahnuće objašnjava nastajanje i delovanje mudrosti. Katastrofalna je greška celih milenijuma hrišćanstva, koji su se sporili oko ovog predmeta u vezi početka, nastajanja jedne nove ličnosti povezane sa Svemogućim Bogom.

4.U ovom stihu je objašnjenje. Ono što je nastalo u večnosti, što ima svoj početak, nije božanska ličnost nego na božanskom Savetu utvrđeni plan spasavanja izgubljenog čovečanstva. Sa kime bi inače Bog napravio dogovor i doneo odluku, ukoliko u to vreme nije postojalo više tj. dve božanske ličnosti?

5. To da je plan spasenja toliko star, govori o tome da ne može da zavisi od čoveka, jer je stariji od ljudskog roda i planete koja nam je domovina. Taj plan je morao da bude deo božanske tajne, koju čak i anđeli ne mogu da razumeju jer im je nepoznata suština greha. Osim Boga samo jedno biće ima iskustvo greha: pali čovek.

6. Ovde vidimo da je pre svega bila Božja odluka a tek nakon toga ljudska reakcija, primanje Božje slave kroz Hrista. Hristos je naša slava, odkada je postao jedan od nas.

⁸ Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.

1 .Ovde je potvrda da je Hristos Gospod slave, centar plana spasenja, Spasenje samo po sebi. Obzirom da je slava kojoj se ne može pristupiti odlika isključivo božanske ličnosti jasno je da je ovde reč o punini božanstva u Hristu. Njemu je slava urođena osobina, koja je ljudskom prirodom prikrivena da bi mogla da se spozna.

2. Takođe potvrda da verski autoriteti vode istoriju ovog sveta u većoj meri nego politički. Jer se ovde očito radi o verskim vođama koji su u prvom redu propustili da poznaju Mesiju a onda su ga i fizički eliminisali. Ovo je svetlo u kome trebamo posmatrati događaje. Hrista niko ne može izdati osim onih koji se zovu Njegovim imenom.

3. Oni nisu izabrani, tj. nijedan od izabranih nije bio deo verskih vlasti koji su od 31. godine nove ere do danas odbacivali ono što nisu upoznali. Oni nisu u stanju da ništa dobro donesu ili naprave u duhovnm smislu, jer su deo prolaznosti i plodovi ovog vremena, a ne rođeni od Duha Božjeg. Oni su pojavni oblik prolaznog čovečanstva kojeg vode u propast i osudu.

4. Vrlo je jasno da je poznanje Gospoda nije na intelektualnoj bazi. Oni koji su oslanjaju na prirodne sile i darove, koji grade na bilo kom drugom temelju osim Hrista su od ovog veka i ne treba ih se slediti niti im priznavati autoritet u duhovnim pitanjima. 

⁹ Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.

1. Još jedan stih koji se vrlo često tumači previše doslovno i gubi se duhovni smisao. Naime ovde se vidi vreme nakon greha i slava budućeg sveta. Naravno ovo može da se tumači tako doslovno.

2. Međutim navod i Isaije 64,3 ukazuje na božansko delo spasenja usred greha. Božje delo koje je obavio za nas, koje je neverovatno i nemoguće za spoznati intelektom koji je uništen grehom. Oko uho i srce su simboli za aparate naše pale ljudske prirode koja ne može ni u snu da uvidi ono što se može samo duhovnim očima.

3. Dakle oni koji ljube Boga, jer su ga upoznali (ne može da se ne voli kada se upozna) imaju pripremljenu, završenu gozbu Jagnjetovu, gde je sve spremno i ne mora se doneti nikakav poklon ili zasluga.

4. Ovo je duhovna gozba, Pasha, verski susret, fešta u duhu, praznik senica... itd. koju ne može razumeti i doživeti niko osim onih koji su se otvorili za Boga. Ljubav je bila i do kraja će biti oznaka pravog Božjeg naroda. Prava, nesebična, bezinteresna ljubav.

5. Ovo je poraz jeresi intelektualizma. Nosioci duhovnosti će završiti Božje delo, a oni drugi ili će se obratiti ili će propasti. To je smisao proročanstva iz Isaije. Čudo izbavljenja kroz Isusa će dugo vremena, do pred sami kraj biti tajna za najveći deo čovečanstva. A onda na samom kraju, u finalu, u playof-u istorije će doći do čudesnog ispoljavanja Njegove sile, koja je do tada uglavnom bila samo u srcima i iskustvu onih koji vole Božje puteve. 

6. Tu se takođe vidi kakvu je pustoš intelektualizam naneo Crkvi i kakav je plod doneo. Kao u vreme lutanja u pustinji tako je i danas. Intelektualizam je vrućina koja je isušila i ožednela narod. Božja intervencija se ne predstavlja uzaludno slikom kiše. Pozni dažd Svetoga Duha.

7. Poslednje izlivanje milosti na ovu planetu će biti dosada neviđeno i nečuveno ispoljavanje Božje sile.

¹⁰ A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.

1. Ovo nama se odnosi na sledbenike koji nisu u sistemu verskih vlasti. Dakle ovde se naglašava suprotnost od knezova ovog veka. Oni nisu spoznali, nisu bili u stanju da dođu do poznanja, koliko god da je delovalo da aktivno traže. Njihova pobožnost je bila spolja i institucionalna. Oni su izgradili ljudske sisteme, zver i ikonu zverinu, lažni Prorok.

2. Naša je pobožnost darovana, otkrivena nam je bez našeg truda i zasluga. Ona je unutrašnja i ne zavisi od institucije. 

3.Dakle njima ostavljamo intelektualizam a mi primamo duhovnost. Ovde kod nas je duhovnost prvi i poslednji metod i argument. Kod njih važi spoljašnji status a kod nas unutrašnja dubina.

4. Dakle za one koji razmišljaju o stvarima kako izgledaju spolja neka razmisle o tome kako je Gospod dao da se opiše stvaranje sveta: Duh Božji se diže nad vodom dok je tama iznad bezdana. Koliko je nerazumno pozivati se na učenost i poznavanje doktrina nasuprot večnom Duhu? To je pečat Božje sveprisutnosti i Hristov život koji je začeo život Spasitelja u Marijinoj utrobi. On poznaje samu suštinu stvari.

5. Mi smo iskustveno doživeli uticaj Duha, mi prenosimo dalje to što nam je otkriveno. Isti taj Duh koji ima pristup Svemoćnome dolazi sa nama u kontakt. Zar ova veza nije od prvoklasne važnosti? Kako možemo pomisliti da bi Bog mogao primiti bilo koju službu koja nije iz duhovnog izvora?

6. Kada su apostoli imali sastanke, na kraju su donosili zaključke izjavom: Mi i Duh sveti smatramo...

Kakvi su to apostolski naslednici danas ukoliko nemaju isti ovaj pristup, isti kontakt, isto živo pristustvo Božje, kroz Njegovog Duha?

7.Ovo je alfa i omega nauke o inspiraciji i interpretaciji, nasuprot svih bezbožnih mešavina raznih vavilonskih teorija: A nama je Duh otkrio. Intelektualisti se ovoga plaše, ovo im je nesigurno i nedovoljno, jer nisu iskusili dubine Božje. Zato je psalmista napisao: Dubina doziva dubinu. Tj Božja dubina Duhom svetim se daruje Njegovom narodu i tako postaje Duh Sveti u svojoj Crkvi sve u svemu.

¹¹ Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg.

1. U prethodnom stihu smo videli prvi argument za duhovnost i protiv lažnih i nezavisnih uticaja, a to je da je Duh sveprisutan i moćan sudija, punina božanstva. Dakle prvi stub je prioda Boga.

2. Drugi argument je u prirodi čoveka. Čovek je trostruko biće, duha, duše i tela. Čovekov duh je tema koja je malo proučavana u hrišćanstvu. Već smo pisali o tome da čak i okultisti i druge religije često imaju veće spoznaje o čovekovom duhu. Izuzetak za to je rad blagoslovenog učitelja Watschman Nee-a. On je o tome dosta napisao pod uticajem inspiracije od Boga.

3."Naš duh nije materijalan, a ipak postoji nezavisno u našem telu. Stoga mora da on ima svoju duhovnu suštinu, iz koje će proizići različite sposobnosti za obavljanje Božijih zahteva čoveku." (W.Nee,  http://www.lsvtm.com/1-intuicija.html)

4. Suprotno uverenju mnogih, čovekov duh se slobodno može posmatrati kao jedan zaseban čovekov etitet. Čovekov duh može da putuje van tela, da bude upotrebljen od viših sila dobra i nižih sila zla.

Ovde je to jasno potvrđeno time što je prikazano da čovekov duh živi u čoveku. Čovekov duh je jedno njegovo posebno postojanje koji ima svoj vlastiti život i saznanje. 

5. Priroda našeg duha predstavlja tajnu. "Izvan našeg sadašnjeg razumevanja je da shvatimo supstancu duha. Ono što danas znamo o njegovoj suštini dolazi posredstvom različitih manifestacija u nama. Ovde nećemo pokušati da odgonetnemo buduće misterije, nego ćemo samo nastojati da otkrijemo duhovni život; dovoljno nam je znanje o sposobnostima ili funkcijama i o načinu na koji možemo slediti duh." W Nee vidi tri sposobnosti našeg duha tj. intuiciju, zajednicu i savest.

6. Slično i još u većoj meri je sa Božjim Duhom. O prirodi i suštini Božjeg Duha se govori u Pismu pod velikim velom tajne. Nije nam dato da u to ulazimo dalje od onoga što nam je otkriveno. Kao i u slučaju našeg duna tako je i božanski Duh u Pismu poznat više po tome kako deluje.

7. Ovaj stih je jedno od izrazitih mesta u Pismu u kome se govori o delovanju Duha. Preko ljudskog duha, sa kime svako od nas ima iskustva, možemo da saznamo o Božjem Duhu. Ovde se kaže da kao što naš ljudski duh poseduje svoje jedinstveno saznanje tako i Božji Duh jedino zna šta je u Bogu.

8. Dakle za razliku od svih stvorenih bića koja imaju svoja ograničenja i ne mogu ući u samu suštinu Božjih tajni, božanski Duh ima pristupa svim tajnama svemoćnoga i večnoga Boga. Za nas se odnosi to da Bog živi "u svetlosti kojoj se ne može pristupiti", ali ne i za Duha.

9. Premda se za Božjeg Duha uzima za tačno da je on Ličnost, priroda ove ličnosti je posebna u odnosu na ostale dve ličnosti božanstva i ne može da se poredi sa njima kako to obično automatski čine tradicionalna učenja o Trojstvu koja su proistekla iz atanazijskog kreda. Sveti Duh mora da se posmatra u toj posebnosti od početka do kraja biblijskog otkrivenja. 

10. Mi verujemo da postoje dve božanske ličnosti od večnosti a tri od utelovljenja. Tako da ono što se naziva duhom u Starom Zavetu nije isto što je Sveti Duh u Novom zavetu. Nije isto duh samo i isključivo božanskog bića i Duh bogoljudskog koje je začeto u Mariji.

11. Pavle ovde ukazuje na Duha kao isključivi izvor saznanja. Ovo je koren borbe protiv intelektualizma i "duševnosti" u hrišćanstvu. Mi ne možemo ništa saznati o Bogu osim putem Svetog Duha slično kao što ne možemo ništa saznati o čoveku osim preko čovekovog duha.

.¹² A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;

1. Ovde se govori o daru Svetog Duha čovečanstvu što je isti onaj veliki dar čoveku kao što je Isus.

2. Potrebno je da vidimo najmanje dve strane ovog dara za nas: Jedno je to da je time što je Bog postao čovek, čovekov duh je dobio mogućnost da primi Božjeg duha. Pokidana veza našeg i Božjeg duha je ne samo popravljena nego smo dobili još bolji pristup. Jer je u Starom Zavetu duh padao na ljude kao božanska sila sa Neba, a u Novom je stanovanje Božjeg duha u nama.

3. U Hristu je božansko i ljudsko postalo jedno. U Hristu je naš i Božji Duh jedno, a ne dvoje. Ovo se dešava verom, a za veru je potrebo ono iz prethodnog stiha: prava spoznaja.

4. Naš duh može takođe da primi i drugog duha. U tom slučaju ljudi gube spoznaju, ne znaju šta im je darovano. Oni više u duhovnom pogledu ne znaju ništa. Zato se kod nas u našim Zajednicama, koje su božanski vođene, ispitivaju duhovi jesu li od Boga. To duhovi u množini se odnosi na ljudske duhove.

5. Kada se kaže proročki duhovi se pokoravaju prorocima tu se misli na duhove ljudi u kojima se pojavljuje proročki dar. Kada se govori o duhovima pravednika u nebeskom Jerusalimu, tu se misli na duhove živih vernika koji su u duhovnoj zajednici sa Hristom i Njegovim duhom. Kada se govori da je Isus sišao duhom i propovedao duhovima u tamnici, to se odnosi na vreme pre potopa kada je Gospod progovorio: "Neće se duh moj doveka preti sa ljudima!" U ovom slučaju duh ima značenje druge božanske ličnosti iz večnosti.

6. Dakle čovečanstvo je u Novom zavetu u novom položaju u odnosu na Duha, jer je Hristos podigao ljudsku prirodu, dakle i ljudskog duha do božanskih visina. Nažalost mnogi odbijaju da poveruju u Hrista i na taj način umesto da se okoriste ovim darom, radije primaju niže duhove, svetovne i ljudske, demonske.

¹³ Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.

1. Dakle mi ne govorimo, kao lažni učitelji svetovnu i čovečiju mudrost, proisteklu iz duhova ovog sveta. Mi govorimo ono što nas je Sveti Duh poučio iznutra. A takođe se to odnosi i na trenutno nadahnuće Svetog Duha koje iznosimo na način koji se kod nas zove propoved.

2. Svako može naučiti i izneti neko predavanje, ali propovedati može samo nadahnuta osoba.

3. Ukoliko je osoba bila nadahnuta i pod vođstvom Duha, to ne mora da znači da je uvek pod nadahnućem. Duh ostaje uvek glavni autoritet iznad svakog čoveka. Nijednom čoveku nije dato da bude nepogrešivi autoritet i da mu reč bude ovekovečena, kao što je to slučaj sa Duhom.

4. Obzirom da se Duh služi ljudima kao kanalima, tako možemo slobodno da kažemo da je reč kroz Pavla i druga nadahnuta oruđa u istoriji, Božja reč. Ovu reč potvrđuje Duh svojim autoritetom u našem realnom vremenu.

5. Zato je uzaludno proučavati Bibliju kao što rade skolari, šta je Božja reč značila za njih tada bez da ne idemo Duhu da nam pokaže šta ta reč znači za nas danas.

6. Pošto je Reč nadahuta i tumačenje mora da bude samo nadahnućem i nikako drugačije!

7. Pošto je tumačenje duhovno onda će i to što činimo biti duhovno!

8. Dakle prepoznajemo ovu nebesku duhovnu nit: DUH - inspiracija - inerpretacija - delovanje.

9. Vrlo jasno je da je Sveti Duh vođa i centar božanskog dela za poslednje vreme. Jer je odlika probuđenja za poslednje vreme da je to duhovno probuđenje. Kao što je i jasno da će odlika otpada u poslednje vreme biti intelektualizam i ljudska, svetovna sila i veličina. Duh je u intelektualizmu, filozofskom, svetovnoj mešavini zlata, srebra i gvožđa, stavljen na stranu. Napravljen je i gradi se lik zverin. A uništiće ga u prah i pepeo jedan obični kamen, što je jasna slika za delo Svetog Duha.

10. Zato je u ovo poslednje vreme ispravno krštenje ne samo u Hristovo ime, bez imena Svetog Duha. Jer je prorečeno da će mnogi uzimati Hristovo ime u svojim ljudskim delima, ali neće sve, nego samo jedno Božje delo, biti od Svetog Duha.

11. To što je od sveta biće suprotni put od ovog duhovnog. Oni će pokušati prvo da deluju, da grade lik, pa će tom liku biti udahnut život, lažno nadahnuće. Mi ovo odlučno odbacujemo. 

12. Prvo Duh i duhovno tumačenje, a onda i duhovni posao. Ovo je pravednost verom.

¹⁴ A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.

1. Ovo je mesto gde je naš prevod netačan. Jer ovde Pavle ne govori protiv telesnih u prvom redu.

2. Ovo telesni bi trebalo da se prevede kao duševni. Dakle duševni čovek, duševni hrišćanin. Ne obavezno neko ko je otvoreno telesan i otvoreno i telesno greši je nasuprot duhovnosti.

3. Nasuprot duhovnosti je duševnost. Iako je biti duševan u našoj kulturi jedna od najvećih pohvala, u hrišćanstvu je to pobuda protiv autoriteta Duha.

4."Za razliku od duhovnih hrišćana, koji ne traže toliko objašnjenje koliko iskustvo toga što su jedno sa Bogom, ti vernici marljivo traže neko razumevanje u svom razumu. Oni vole da se prepiru i raspravljaju. Njih ne brine neuspeh njihovog životnog iskustva za dostizanjem njihovog ideala; muke im zadaje njihova nesposobnost da shvate ovaj nedostatak duhovnog iskustva! Oni pretpostavljaju da mentalno znanje znači imati iskustveno. Ovo je veoma velika zabluda." (http://www.lsvtm.com/2-iskustvo-duscaronevnih-vernika.html)

5. Nema nikakve sumnje da se radi o najvećoj zabludi poslednjeg vremena: Samo saznanje ili razumevanje je dovoljno za duhovnost. Ova zabluda je omega svih zabluda i jeresi.

6. Naš stav o duhovnosti je utemeljen na učenju o nemogućnosti čoveka da duševnim putem dođe do spoznaje o Bogu. Bog komunicira sa čovekom isključivo putem duha.

7. Brat Nee prepoznaje tri odlike duše: volja, razum i emocija. Vrlo je važno da prepoznamo da kroz duševne odlike našeg bića ne možemo spoznati Boga niti Božju Reč. I još više nego to: to što je od Svetog Duha mu se čini kao ludost. Zato su se Korinćani našli u velikoj opasnosti kada su pustili duševne učitelje da ih poučavaju i vode.

8. Lažni učitelji ne mogu da ne budu neprijatelji onih koji nose Jevanđelje. Oni nikako ne mogu da ostanu neutralni na pozive unutrašnjeg čoveka. Prava duhovnost ih čini nemirnima i nervoznima. Oni se iznutra dugo protive, a kada prekipi, ispoljavaju otvoreno neprijateljstvo i progonstvo.

9. Oni nikako drugačije nisu mogli da zauzmu pozicije u Korintu bez da su napali Pavla i njegovo učenje. Vernici koji otvoreno telesno greše nisu tolika opasnost za život crkve od ovih duševnih. Oni su prijatelji spoljašnje pobožnosti koja se veoma dobro prima na čovekovu staru i grešnu prirodu. Ovi učitelji uglavnom, ako ne prave neke velike i uočljive greške, uglavnom imaju velikog uspeha.

10. Unurašnje i duhovno se veoma teško probija i dokazuje u takvoj atmosferi. Potreban je veliki rad i sila da bi se razotkrila priroda i pozadina duševne pobožnosti.

11. Uz to moramo da naglasimo da se ovde ne radi samo o tome da Pavle govori o ljudima koji su duševni nego i o duševnosti unutar samih nas. Ukoliko ovde posmatramo samo druge koji se u spoznaji Boga oslanjaju samo na intelekt i volju, promašili smo. Mi treba da čitamo ovako: I naš duševni čovek (naš duševni etitet) ne može da razume ono što je od Božjeg Duha. 

12. Još jedan prevod: Onaj koji poseduje samo svoje prirodne sposobnosti ne može razumeti šta je do Duha. Dakle ovde je jasno da se radi o ljudima koji ne poseduju dar Svetog Duha. Jer samo duhovni vernici imaju dar Svetog Duha. Svi imaju duh i dušu, ali nemaju svi Duha.

13. Duhovno rasuđivanje je dragocen i redak dar u modernom hrišćanstvu. Puno univerziteta i teoloških škola, a sve manje duhovnosti i traženja Božjeg glasa. Moderni fariseji su prevrnuli svet da bi našli sebi slične i načinili su ih sinovima paklenim gorim od sebe sedam puta. 

14. To ni malo ne umanjuje činjenicu da postoje Božji ljudi u ovom vremenu koji pravilno upravljaju Rečju istine. Jedini autoritativni tumač Svetog Pisma je njegov Autor, Sveti Duh. Ovo je osnova naše nauke o autoritetu.

15. Mi često čujemo stavove koji na prvi pogled deluju oprezno i ponizno, čak pobožno, a u sebi kriju odricanje od vrhunskog autoriteta. Kada neko tvrdi da se Biblija ne može razumeti, to je razdvajanje čoveka i Duha. Kada neko kaže da svi tumače Bibliju na svoj način, a svako može u Bibliji pronaći potvrdu za svoja uverenja, to ništa manje bezbožno kao i ateizam. Jer gde je onda Duh Sveti ako svako može da tumači kako hoće!?

16. Snažno delovanje Duha će potvrditi ispravan stav. Duh će voditi ka snažnom konsenzusu i jednoglasju svih onih koji mu se obrate za vođstvo.

17. Takođe je strano i bezbožno od strane velike većine teologa koji kažu da postoje pravila tumačenja Biblije. Hermenautika kao metoda tumačenja sadrži u sebi apsurd koji je protivi svakoj pravoj duhovnosti. Jer Isus i Pavle ne bi mogli proći hermenautički sud. Oni su tumačili van pravila, Duhom Svetim. Jer kao što je pitanje Zakona, tako je i sa hermenautikom. Kao što pre Zakona i bez Zakona prvo stičemo iskustvo sa milošću i propoved vere stavljamo na prvo mesto, tako mi ispred hermenautike stavljamo nadahnuće. 

18. Ne mogu pravila da zauzmu mesto broj jedan koje pripada duhovnom razmatranju. Pravila su na drugom, trećem i desetom mestu, a da ne govorimo o tome da ih negde uopšte i nema. Duh će voditi sve iskrene istražitelje ka istim zaključcima, često nezavisno jedni od drugih. Nakon toga će oni svoje utiske složiti u reči, iskaze, izjave, pouke, a poslužiće se i hermenautičkim pravilima kao pomoćnim sredstvom ako ih Bog tako bude vodio.

19. Hermes može da bude dobar sluga, ali ne može da bude bog! Bog je Duh i ne može da mu se posluži osim u Duhu i istini.

¹⁵ Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.

1. Evo revolucinarnog mesta u Pismu! Za telesni um neverovatna izjava! Uvek je dobro zastati na ovim mestima i dobro ih primiti u sebe. Jer ovde nauka o autoritetu ide mnogo dalje od onoga kako se često propoveda, posebno u crkvama augsubrške ispovesti.

2. Jer za tradicionalne hrišćane ovo ne predstavlja nikakav problem. Oni imaj nauku o neprikosnovenom autoritetu duhovnih vođa. Postoji čak nauka o nepogrešivosti jednog čoveka. Postoje jasne izjave o autoritetu institucije, Postoje izjave poput ovih: Njega je Bog tu postavio i nemamo mi šta da dovodimo u pitanje.

3. Da li ovde zaista imamo potvrdu za neku vrstu duhovnog starešinstva? Kako je moguće smrtnom čoveku dati ovoliku važnost? "Čovek ispunjen Duhom može sve da ispita, ali on sam ne podleže nikakvom ljudskom sudu."

4. Duhovni čovek je vernik koji je primio dar Svetog Duha. On se potpuno i isključivo oslanja na Hrista za svoje spasenje. On ispunjava onu reč da se Bogu služiti može samo u duhu i istini. Mi tu vidimo da istina i dar Svetoga Duha idu zajedno. Nema krštenja Svetim Duhom bez pravilnog shvatanja najvažnijeg pitanja o Hristu i spasenju.

5. Ovde je tačka razlaza između tradicionalnog hrišćanstva i crkava koje su naslednice Reformacije. Nauka o neprikosnovenosti duhovnog čoveka se odnosi isključivo na ljude i pojedince koji veruju u Hristovo savršeno delo za čovečanstvo, nezavisno od toga kakav položaj imaju u institucijama hrišćanske religije.

6. Pavlovi protivnici su bili takođe kršteni hrišćani. Još u ono vreme visoke čistote Jevanđelja, protivnici su dolazili iznutra. Upravo iz toga razloga niko od nas koji uzimamo na sebe to sveto ime, ne sme da se pokorava autoritetima koji imaju ime hrišćana ali nisu u skladu sa istinom i duhom Isusa Hrista.

7. U hrišćanstvu osim tradicionalističkih učenja i učenja Reformacije postoji i treća struja, učenja tzv. slobodnih crkava. Ova učenja su se formirala u vreme Reformacije i odbacuju luteranski koncept o dve pravednosti. To su struje koje su do današnjeg dana vrlo aktivne u širenju i propagiranju svojih duhovnih puteva. Upravo na ovom terenu je nastalo toliko mnogo verskih zajednica.  Bog je u svom proviđenju kroz svoje proroke pokazao da će u poslednje vreme biti mnogo različitih torova ovaca ili žena, što je slika za učenje i zajednice poslednjeg vremena.

8. Tradicionalna učenja imaju svest o duhovnom autoritetu pojedinca na osnovu njegove pozicije u instituciji. To nije biblijski. Ipak se i u tradicionalnom hrišćanstvu otvaraju vrata za poštovanje duhovnog autoriteta pojedinaca koji su ne obavezno na visokim položajima u organizacijama, već ostvareni nekim duhovnim podvigom i istaknutom duhovnošću. 

9. Po tome su tradicionalisti čak u boljoj poziciji nego slobodne crkve, jer u ovim poslednjim gotovo da je potpuno isčezla duhovnost kao kriterijum autoriteta. Slobodne crkve svojim odbijanjem da kao izvor duhovnosti proglase isključivo Hristovo delo došle u vrlo jadnu poziciju. Kao osnovni izvor duhovnosti u slobodnim crkvama se sve više i više postavlja ljudsko iskustvo i doživljaj.  Na taj način se u tim crkvama čovek postavio na mesto Boga i duhovnost opada vrlo velikom brzinom jer Bog ne može da podrži ništa gde mu se krade slava.

10. Samo tamo, u onim učenjima i zajednicama gde se gaji prava reformatorska osnova Hrista kao jedinog izvora duhovnosti, tamo gde se spasenje vidi samo kao dar milosti kroz ono što je Hristos učinio za nas, gde se osnova duhovnosti i spasenja ne vidi u onome što On čini u nama ili u nekoj organizaciji, tu se pojavljuje pravi biblijski duhovni autoritet iz 1. Kor.2.

11. Samo ovaj put je put blagoslova i nema limita u duhovnom rastu i neće ga savladati paklena vrata. Da pogledamo šta uči Pismo o autoritetu.

12. Dakle Bog je neosporni autoritet a isti taj autoritet ima Njegova pisana Reč. To nije drugi autoritet nego jedan jedini koji se pojavljuje u Reči. Isti taj jedan autoritet imaju oni ljudi koji su verom u Hrista primili dar Svetoga Duha.

13. Dakle mi učimo tri autoriteta na ovoj Zemlji, koji nisu tri nego jedan te isti. Bog, Reč i svedok. To je potvrdio Isus u svojoj zemaljskoj službi izjavljujući da onaj koji posluša ili ne posluša svedoka, kao da Njega sluša ili ne sluša.

14. Duhovni čovek na taj način i pored toga što je i dalje grešnik, dobija na dar izuzetne sposobnosti što je predstavljeno u viziji o četiri živa bića puna očiju. Duhovni sve razgleda, dakle on ima dar razgledanja, duhovnog razmatranja. Od njega je veoma teško šta sakriti, slično kao što se Jelisije čudio da mu dolazi žena Sunamka sa svojom potrebom, a da mu Bog to prethodno nije objavio.

15.  To da duhovnog čoveka niko ne razgleda to se naravno odnosti na to da on ne podleže ljudskom sudu, nezavisno od Svetog Duha. Kao što neko ko je vojnik, ne podleže civilnom sudu, tako je i sa duhovnim čovekom. On ima nebeski imunitet, nebekog ambasadora i svedoka duhovnih realnosti. Bez molitve i slušanja Božjeg glasa je nemoguće razumeti radnje i kretanja duhovnog čoveka. Suditi ga bez tih duhovnih osnova je ovde po Pismu nazvano nelegalnim i bezakonim.

¹⁶ Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo

1. U ovom stihu imamo zaključno sva tri autoriteta. Citat iz Isaije 40, 13.14  glasi:  "Ko je upravljao Duhom Gospodnjim? Ili Mu bio savetnik i naučio Ga? S kim se dogovarao i ko Ga je urazumio i naučio".  Ovim Pavle podvlači tvrdnju da je duhovni čovek u posedu istog autoriteta kao što je sam Božji autoritet.

2. Izvođenje dokaza je kroz Pismo. Uređenje Božjeg carstva nije demokratsko. Bog nema savetodavne organe i ne pita nikog za mišljenje. Bog vlada apsolutno i suvereno. Takvo je i kretanje božanskog Duha. Obzirom da Božji Duh deluje kroz ljude tada je nadahnuta osoba unutar istog božanskog suvereniteta takođe nedodirljiva.

3. Duhovno se ispituje samo kroz duhovno. Neko ko uopšte ima potrebu da ispravlja, savetuje, nauči i urazumi ono što dolazi od Duha, pokazuje svoju telesnu ili duševnu osnovu. Vrlo često kada se iznose poruke i istine nadahnute od Boga, suprotstavlja im se ne samo duh otvorene pobune i protivljenja, već mnogo češće u prikrivenoj formi duh korigovanja, kritikovanja spoljašnjih stvari, unošenjem privatnih pitanja itd.

4. Zašto apostol ovde ističe dar Hristovog uma u vernicima? Zar ne bi bilo prikladnije da je napisano da mi imamo Hristovo srce? Uopšteno u našoj religiji se govori mnogo više o unutrašnjoj promeni u verniku a mnogo manje o promeni na nivou razuma i misli. Međutim očito je da se ovde vodi najveća bitka, na nivou ideja, učenja.

5. Već spomenuta nadahnuta studija Watschman Nee-a veoma dobro razlaže problematiku obnovljenog srca ali neobnovljenog uma (nous). Nije nimalo bazazleno prihvatiti nauku i uticaj koji je iz sumnjivog izvora. Ovde Pavle jasno pravi razliku između njegovog pokreta i učenja sa učenjima onih koji su mu stalno bili za petama da obmanjuju učenike i prevode na svoju stranu. On ovde kaže: Mi imamo originalno i od Boga dato učenje, mišljenje koje je formiralo naš razum u Hristu i dalo mu jaku potvrdu među vama. Da li ste svesni toga da je otpor našem uticaju isto kao što je otpor samom Božjem Duhu koji je celi Bog!

6. Po učenju Svetog Pisma mora uvek da bude onih koji zastupaju istinu koja je od Boga. Postoji jasna linija svedoka kroz celu istoriju i mi polazimo od te činjenice kada god razgovaramo o pitanjima autoriteta. U ovo današnje vreme postoje ljudi, mora da postoje, koji zastupaju pozicije istine. Razlika u odnosu na vreme Pavla je samo u tome, da mi ovde imamo apostolsku reč jednog već Duhom krštenog čoveka, dakle potpuno u skladu sa istinom za ono vreme. Mi u ovom trenutku svete istorije još uvek nemamo takvog. Mi imamo samo obećanje o tome da će "Ilija doći". To mi tumačimo na taj način da postoji Božji pomazanik kao i cela grupa Božjeg naroda koji će ga slediti, koji je tek na putu usavršavanja.

7. Korinćani su trebali da razumeju da je pokret probuđenja preko apostola Pavla prorečeni Božji narod, kojeg poruku ne smeju odbaciti niti meriti ljudskim merilima. Poslednji pokret probuđenja je takođe prorečen između ostalog slikom Hrama na kraju Jezekilje proroka. On nije smeo da se meri ljudskom merom lakta, nego anđeoskim laktom koji  beše s podlanice duži od običnog (Jez.40,5).

8. Kakav je to dar Hristovog uma? To je drugačije nego što mnogi vide ovaj stih. Ovde se ne radi o preobražaju koji je objavljen u prorocima: "daću im novo srce i novog Duha".

Novo srce je slika za novu ljudsku prirodu koja je nastala Hristovim utelovljenjem, životom i smrću. Novi Duh označava promenu u samoj božjoj prirodi Hristovim delom. Dvojica su postala Trojica. Sveti Duh nije više samo delotvorna sila nego Duh božansko-ljudske osobe. Ovo su dva moćna poklona čovečanstvu. Kada je nova, unutrašnja i duhovna priroda čoveka povezana sa Svetim Duhom, tada je otvoren put savršenstva.

9. Pored toga, međutim je potrebna i promena, obnovljenje uma. Apostoli nisu imali samo obnovljeno srce i izlivanje Svetog Duha, nego su imali i apostolsku nauku, koja je promenila njihov način razmišljanja i gledanja na stvari.

10.  Imati Hristov um je dar kroz prosvetljenje, da se razume Sveto Pismo i prevaziđu tradicije, koliko god da su one imale svoje mesto u svoje vreme. To je novo vino o kojem je Hristos govorio. Pavle je svom učeniku Timotiju dao jasan nalog koji objašnjava oba dara Božja: "Pazi na sebe i nauku"!

Šizma

10Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da svi jedno govorite, i da ne budu među vama raspre, nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli.

1. U uvodu poslanice Pavle je postavio temelj nauke o hrišćanskom iskustvu. Ako je Rimljanima poslanica Jevanđelje o Hristu, Korinćanima je Jevanđelje o Hristu, preko Pavla u crkvi. Ovo je Jevanđelje u akciji, takođe vrlo potreban deo sveukupne slike.

2. Upada u oči da je Pavle išao tim putem da ih prvo podseti na put istine, pre nego što je izneo kritiku. Bio je u miru Božjem, poduprt veoma jakom silom koja je delovala kroz njega, kao i autoritetom istine. Takođe u ovom drugom koraku, gde naziva probleme svojim imenom, nije počeo da udara na lažne učitelje koji su u Korint došli sa strane, nego apeluje na njih koji su nekada imali vrlo dobre plodove.

3.Reč molim može da se prevede i kao opomena. U svakom slučaju radi se o blagom obraćanju. Pavle se poziva na Isusovo ime, a oni znaju kakav je karakter Hristov. Takođe vrlo jasno im je pokazano kako deluje jedna Zajednica koja se naziva Hristovim imenom. 

4.Jedno govoriti, doslovno: da svi kažete isto. Dakle, ovo je prva u redu svih molbi koje su im upućene i nije slučajno što se odnosi na reči. Kao što smo videli duhovni život počinje od reči, a očito da i duhovni otpad počinje isto od reči. Suština problema koji se pojavio je bio u rečima. Pojavile su se neke nove ideje, nove doktrine i teorije, izlaganja koja nisu u Hristovom imenu.

5.Principijelno jedna crkva ne treba ništa više nego konsekventno iznošenje istine koja je jedna istina u Hristu. Ta istina će obaviti sve ostalo što je potrebno bez da je potrebno puno planiranja, truda i organizacije. Bez istine, nemoguće je crkvu držati na okupu. 

6. Reč koja je prevedena kao rasprave je jedna vrlo poznata reč šizma. Doslovno znači rascep. Jevreji su verovali da je rascep Božja kazna za neverstvo, posledica hodanja lošim putem.

7.Mnogi su tog uverenja da svaki vernik treba da ima svoj stav za sebe. I to jeste ono što uči Jevanđelje slobode. Naše zajednice treba da budu zajednice slobode uverenja i mišljenja. Ovde se nikako ne radi o tome da svi treba od spolja da budu naterani na neku vrstu vojničke, sistemske discipline. Jer kada se kaže u jednom razumu i jednoj misli, tu se ne misli na ništa ljudskog porekla. To je Hristov razum i misao, tj. Sveti Duh.

8.Dakle početni stav jednog vernika je njegov, na osnovu njegove slobode. Međutim, ono čemu on treba da teži i kroz šta da se preispituje je uvek: Da li je ovo što verujem i iznosim od Boga ili samo ljudsko? Na taj način je rast u jedinstvu jedan proces rasta svakog pojedinca. Jedan jedini član zajednice koji je individualista, koji sebe ne vidi kao deo celine, može da pokvari blagoslov celog zajedništva. Mi govorimo o odgovornosti, o sudu vere.

11Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih domašnjih da su svađe među vama, 

1.U ovo vreme je Pavle bio u Efesu. Sigurno je da je i bez informacije od jedne ugledne hrišćanske familije slutio da u Korintu nešto nije u redu. Korintska crkva je bila predmet njegove posebne pažnje, celu godinu i po je tamo proveo učeći. Zato im se može obratiti ovako direktno. Dva puta ponavlja ovo braćo.

2.Ova poslanica nije bila prvo pismo koje im je uputio. Prethodno im je pisao jedno upozoravajuće pismo koje se više odnosilo na to da se čuvaju od pokvarenosti koja je vladala u Korintu. Nakon toga mu je stigao odgovor korintske crkve u kome su mu bila postavljena određena pitanja, gde se više sakrivalo pravo stanje stvari. Vrlo često grešnici na ukor ne reaguju otvorenim odbacivanjem nego pokušajem da se religioznim razgovorima skrene pažnja sa pravog izvora problema.

3.Pavlu je Sveti Duh ukazao na izvor problema, ali on nije propustio priliku da se raspita kod onih kojima je situacija bila poznata. To što neko opšti sa Bogom nije razlog da ne traži da upotpuni sliku u razgovorima sa vernima.

4.Duhovne manipulacije nepreporođenog srca su veoma jak problem koji crkve imaju. I zato im je potrebno dati vrlo odlučan odgovor. Time što je naveo izvor svojih informacija, ne govoreći čak da mu je Bog pokazao da u Korintu nešto nije u redu, poništio je celi njihov pokušaj prikrivanja pravog stanja. 

12A to kažem da jedan od vas govori: Ja sam Pavlov; a drugi: Ja sam Apolov; a treći: Ja sam Kifin; a četvrti: Ja sam Hristov. 

1.Njihova šizma se sastojala u tome šta su govorili. Dakle oni nisu još bili otišli tako daleko da se posebno organizuju i imaju zasebne sastanke. Samo to što im je bilo u srcu i što su iskazivali, samo pogrešno uverenje zavređuje odlučnu opomenu.

2.Ovde uviđamo koliko je hrišćanstvo otišlo daleko od onoga što je bilo u početku. Kako bi Pavle reagovao kada bi se pojavio u naše vreme gde u jednom gradu ima više stotina različitih hrišćanskih crkava od kojih skoro svaka vidi svoje duhovno preimućstvo!?

3.Da li nas svetlost ovog stiha može dovesti do toga da preispitamo svoje uverenje u vezi Crkve?

4.To što je kritikovana čak i grupa koja tvrdi da pripada Hristu predstavlja izneneđenje. Očito je da smo navikli da posmatramo realnost Hristovog tela sasvim drugačije nego što je to ovde nadahnućem napisano. Jer skoro da nema nikoga ko se ne čudi: šta tu ima loše u tome što ovaj kaže da je Hristov!?

5.Duhovna slabost koja je ophrvala Korinćane se u prvom redu ogledala u tome kako su počeli da traže svoj identitet. A to kako su videli druge, govori o tome kako su videli sebe. Ovo je neprocenjivo važan test u našoj veri.

6.Jer čovek koji sebe vidi boljim od drugih, blagoslovenijim, različitim, koji sebe vidi u duhovnoj prednosti u odnosu na ostale; bez ikakve sumnje je na putu otpada.

7.Cela istorija crkve je paralelno istorija pobede i istorija otpada istovremeno. Ove dve linije je veoma važno za prepoznati po rodovima i plodovima, da bi razumeli našu sadašnjost. 

8.Počevši od Korinta do danas, uvek je bilo onih koji su se služili imenima duhovnih i verskih vođa. Mi do danas imamo veliki broj imena koji krase hrišćanske institucije. Međutim, sami ti sveti ljudi iz prošlosti su bili protiv isticanja čovekovog imena, znajući da to odvlači pažnju od jedinog imena kojim bi se mi mogli spasti. Primera radi Luter je jako kritikovao one koji su njegov pokret i učenje počeli da nazivaju luteranima.

9.Tako i Pavle ovde ustaje protiv svog sopstvenog imena, a sve u korist Hrista.

13Eda li se Hristos razdeli? Eda li se Pavle razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste? 

1.Dobro, jasno je zašto treba ustati protiv imenovanja, ali zašto se ne sme reći da smo Hristovi? Ovde se daje odgovor.

2.Učenje o Hristu je učenje o Njegovom telu. Hristos nije samo jedna osoba, razdvojena od svog Tela. Njegovo telo predstavlja celu duhovnu stvarnost novog stvaranja, nanovo stvorenog.

3.Tako se često gubi iz vida duhovna stvarnost, što je posledica duhovnog pada i slepila. 

4.Isus je čovečanstvu dao novo postojanje u svom Telu. Ovo je moguće videti samo duhovnim očima. Dok se izgubi ovo iz vida, duhovnost slabi i čovek postaje  podložan padu. Čovek u palom stanju ne može da vidi Hristovo telo, on ima izvitoperenu sliku stvarnosti, kao da gleda kroz prizmu. On više ne vidi savršeni sklad stvari u Hristu, ne vidi jedinstvo Tela.

5.Obzirom da to ne vidi, on ostaje prepušten samom sebi i demonskim sašaptavanjima. U tom trenutku on preuzima drugu sliku stvarnosti koju mu sotona slika pred oči. On to zaista može da vidi kao što je i Hristos mogao da vidi sva carstva ovog sveta koje mu je sotona prikazao. Slava Bogu da Hristos nije verovao tome što vidi, nego što je napisano.

6. U Hristu ne postoji šizma! Nema podele Hrista! Ukoliko ti kažeš za sebe, ukoliko neka crkva kaže za sebe, bilo kakva institucija koju čine grešni ljudi, da ste Hristovi, to nije samo po sebi loše, jer smo svi Njegovi.

7.Međutim ako to tvrdimo za sebe da smo Hristovi a mislimo da su ostali isključeni iz tog blagoslova i jedinstva Hristovog tela, tada je to vredno svake kritike. Već hiljadama godina slušamo napade na Hristovo jedinstvo i celinu u onome: Jedina, apostolska, prava, istinska crkva itd. Što je manje sigurnosti u Hristu i manje duhovnosti, to je više insitiranje na statusu.

8.Pavlovo i naše učenje, koje dolazi odozgo, ne od čoveka jeste: Svi su Hristovi i Hristos je sve u svemu, osim greha. Osim greha je sve u Hristu. Mi smo Hristovi i on je naš. Niko nema pravo da ga prisvaja samo za sebe i ostale isključuje iz Njega. Apsolutno ni jedan autoritet nije od Boga koji se usuđuje da propoveda šizmu u Hristu.

9. Duhovni autoritet Hristovog tela ne isključuje ljude iz Hrista, nego iznoseći istinu u odlučnoj blagosti, istinom veže za Nebo one koji poveruju i istovremeno razvezuje ono što ne veruje. 

10. Da prethodno nije Hristovim delom sve svezano, zar bi moglo da se razveže?

11.Primera radi oni koji veruju da nezdrava navika pušenja nije po Božjoj volji, isključuju iz Hrista sve one koji puše. Mi koji to takođe verujemo, ali vidimo u Duhu stvarnost Hristovog tela, mi kažemo da i onaj koji puši ili nešto drugo nezdravo čini, jeste u Hristu ukoliko se vidi da ta osoba ne voli to što radi, bori se protiv toga i druge odvraća od pušenja. Osoba koja sama sebe opravdava i kaže da je pušenje ili štošta drugo nezdravo sasvim u redu, takva osoba je u opasnosti da ispadne iz Hristovog tela ukoliko nastavi tim putem. U tome svemu Bog je taj koji određuje vreme strpljenja za svakog takvog ko se samoopravdava. Oni koji su u Hristu, prepoznaće kada je neko definitivno ispao i razvezaće ga, razrešiće ga kao duhovnu osobu i povući će se od duhovne zajednice sa takvim. Daleko od toga da će izgubiti nadu za toga da se neće ponovo vratiti nazad, nego će učiniti sve i pratiće takvoga, ne bi li se pokajao.

12. Bog je za neke stvari veoma strpljiv a negde je sud veoma brz. I jedno je sigurno, a to je da će telesni čovek uvek presuditi suprotno od toga što Bog sudi.

13.Hristos nije samo hrišćana, nego svih ljudi. Budista, musliman, hindu itd, je u Hristu ukoliko živi po svetlosti koju ima. Ovo je stvar koja ne mora da se dokazuje. Među onima koji su u Hristu ima onih koji ne posećuju crkvu, niti su religiozni. 

14.Jedan od razloga da je to tako jeste da živimo u vreme kada je eskalacija lažnih proroka i učitelja dovela do toga da Bog svesno mnoge ljude zadržava van religijskih institucija i čuva ih od uticaja koji bi mogli da ih koštaju statusa u Hristu.

15.Upravo iz tog razloga naša borba nije protiv tela i krvi, nego protiv lažnih predstava o Hristu od strane onih koji su prevareni i vode i druge u pogrešnom pravcu. 

14 Hvala Bogu što ja nijednog od vas ne krstih osim Krispa i Gaja; 15 Da ne reče ko da u svoje ime krstih. 16A krstih i Stefanin dom: dalje ne znam jesam li koga drugog krstio. 

1.Još jedno mesto gde vidimo razliku između telesnog i duhovnog učitelja. Pavle se zahvaljuje Bogu što nije puno ljudi krstio!

2.Gde to ima da se čovek Bogu zahvaljuje za ono što bi neki mogli da nazivaju neuspehom? Danas svi hvale Boga za veliki broj krštenja, veliki broj posetitelja u crkvi itd. Čak smo čuli javne molitve u crkvi: "Bože hvala ti za broj".

3.Istinita je izreka koja kaže: Bog ne broji nego Bog važe. Valjda je zato i Izrael bio kažnjen preko Davida kada je poslao svoje službenike da izbroje vojno sposobne u državi.

4. Kada ćemo prestati da brojimo, da merimo, da procenjujemo uspeh ili neuspeh nečega? 

5.Neverovatno je da je Pavle čak i zaboravio koliko je na broj krstio ljudi u Korintu! U toj meri je bio van tokova zadobijanja poena za Boga, zasluga u odnosu na obavljeni posao.

6.Na ovom mestu gde pomalo možemo da razumemo koliko smo daleko od ideala, koliko je religija apostola bila nešto sasvim drugo od ove nesretne stvarnosti danas, posmatrajmo nauku o krštenju.

7.Učiniti nešto u nečije ime, znači da to ne činiš ti. Pavle je sretan da on nije puno ljudi krstio jer ko je krstio sve druge vernike kojih je u Korintu bio jedan priličan broj? Znači proviđenje je podelilo zadatak krštenja na ovog ili onog i na taj način je pokazano da nije čovek taj koji krsti. Bog je taj koji krštava. I On je bio taj koji je Pavlu dodelio mali broj krštenja, da ne bi čovek bio u centru dela koje je započeto u Korintu.

8.Kako Bog krštava? Tako što Svetim Duhom pokazuje pod broj jedan ko treba da bude kršten i pod broj dva preko koga treba da se obavi krštenje. Tako da je Bog u pravom biblijskom krštenju sve i svja.

9.Mi verujemo da se treba moliti za sve u vezi krštenja, čak i za samo mesto krštenja se treba pitati Bog.

10.Šta je sa krštenjima u kojma se Bog ne pita? Sam Gospod to zna. Hoće li neka od tih primiti ili ne, to je na Njemu. Treba ga pitati svako za svoje krštenje je li ga primio. Oni koji su pravilno kršteni, bolje reči duhovno kršteni na Božji način, nemaju šta da pitaju više jer Bog stoji iza toga što je već pokazao. Krštenje je spoljašnji znak unutrašnjeg doživljaja srca, a Bog poznaje srca. Krštenje ako nije u veri, nije krštenje.

11. Kako bi neko mogao da pomisli da čovek krsti u svoje ime? Vrlo jednostavno, jer kada čovek propoveda samog sebe i svoje duhovno dostignuće, kada je u centru propovedanja čovek, tada je vrlo jasno da je u centru krštenja opet taj isti čovek.

12. Pavle je sretan što je Bog u Korintu tako vodio okolnosti da ga je u vezi propovedanja Jevanđelja postavio u prve redove, a u vezi krštavanja u zadnje. Na taj način nikako nije moglo da bude sumnje ko je centar njegovog propovedanja i da li je on u istom duhu kao oni koji su nakon njega došli da iznose navodno jevanđelje.

17Jer Hristos ne posla mene da krstim, nego da propovedam jevanđelje, ne premudrim rečima, da ne izgubi silu krst Hristov. 

1. Neobično je da Pavle razdvaja ovo dvoje: propovedanje Jevanđelja i krštenje. U nalogu koji je Isus dao apostolima rečeno je idite naučite sve narode, krsteći ih...

2. Nakon trideset godina okolnosti su se promenile, jer je pod imenom Hrista sada mnogo lažnih učitelja, koji takođe krštavaju. Krštenje više nije samo obred koji vrše duhovni ljudi, nego je postalo u mnogim primerima spoljašnja zasluga onih koji su se hvalili telesnim dostignućima.

3.Pavla je Sveti Duh vodio tako da ne govori direktno nego indirektno o lažnim učiteljima. Mnogi vernici su stekli prema njima veliki respekt i ne bi bilo dobro udarati direkno na idole koji su bili obavijeni mističnim uticajem.

4.Trebalo je obesmisliti njihov uticaj na drugi način, ukazujući na razliku kada Sveti Duh vodi čoveka. Zato je krštenje moralo da bude razdvojeno od propovedanja. Ukoliko se loše propoveda i krštenje je loše.

5.Jevanđelje je ovde jednostavno prikazano kao Hristov krst. Otkriva nam se suština Pavlovog propovedanja. 

6. Ovo je mesto izuzetne važnosti u Pismu: Niko ali baš niko ne može propovedati Hristov krst bez da je poslan od Boga, nadahnut autoritetom Svevišnjeg. Mi moramo konačno da shvatimo da je potrebno najodlučnije odbacivanje, razdvajanje, bežanje od duhovnih autoriteta koji bilo šta drugo osim Isusa Hrista iznose kao naše spasenje.

7. Draga dušo, ti si ovim dobila nedvosmislen test za sve što ti se iznosi. Budi usmerena na Hristov krst kao naš jedini, dovoljan otkup! Ne dozvoli da ti ovo niko uzme, da ti ukrade, da te na nešto drugo usmeri! Jer su zaista mnogi lažni učitelji poslani da zavode.

8. Pavle ovde na ovom mestu vidi ispunjenje proročkih reči iz Isaije 29,14: Zato ću evo još raditi čudesno s tim narodom, čudesno i divno, i mudrost mudrih njegovih poginuće i razum razumnih nestaće.

9. Jevanđelje krsta je pogibija ljudske telesne mudrosti do dan danas. U Hristu, toj jedinoj istinitoj duhovnoj realnosti, iskorenjen, uništen je svaki intelektualni, duševni, čisto ljudski napor da se razumeju duhovne stvari.

10.Drugim rečima: Kada bi moglo da se propoveda krst samo kao činjenica, kao intelektualna, razumska istina bez uticaja Svetoga Duha, tada bi mogli da govorimo da postoji idealan falsifikat Jevanđelja.

11. Međutim tako nešto ne postoji. Svaki dan se objavljuju hiljade i hiljade hrišćanskih propovedi već skoro dve hiljade godina. Nijedna u tolikim milionima nije bila istovremeno sila ljudska i sila krsta. Ili je bila jedno ili drugo.

12. Tamo gde je Bog propovedan, ništa drugo osim krsta je prikazano kao naš otkup. Tamo nije bilo oslanjanja na silu u rečima. Premudre reči znači doslovno silu koja je u rečima.

13. Nije sila u rečima nego u krstu. Reči o krstu su samo prenosilac te sile. Kada nema krsta u propovedi tada nema Božje sile, nego samo ljudski telesni argumenti koji u Carstvu Božjem ne vrede ni prebijene pare.

14.Reči krsta, događaja krsta, oduzimaju narodu oslonac na bilo šta drugo za svoje spasenje. Ljudi koji su izgubili vezu sa Bogom ili je nisu nikad ni imali, ne mogu da imaju takvo usmerenje. Ono je iščezlo, ovde kaže da je uništeno. To iskonsko hrišćansko poverenje samo u Gospoda za svoje spasenje se kod njih ne može naći čak ni u tragovima. Oni ne žive, jer je tako napisano, da je njihova egzistencija pogubljena. Na njima je izvršena smrtna kazna Božja iz Isaije proroka.

18 Jer je reč krstova ludost onima koji ginu; a nama je koji se spasavamo sila Božija. 

1. Koliko se god on nazivao propovednik, sveštenik, teolog, skolar, filozof, analitičar; on time što izbegava da iznosi krst, što ga zaobilazi, što ne smatra za ključno i centralno, što ne vidi da je alfa i omega; samim time što iznosi nešto drugo i oslanja se na neke druge, tzv. prirodne sile, on je duhovno mrtav.

2. Ova reč da oni ginu je u pasivu, dakle ona grupa koja nije poginula sama od sebe. Oni su krenuli lošim putem ali nisu zato mrtvi. Mrtvi su kada je nad njima izvršena kazna. Lopov može jedno vreme da krade i biva nekažnjen za to. Jedno vreme može da deluje da radi čak i nešto časno kao Robin Hud. Da uzima od bogatog krsta i deli duhovnoj sirotinji. Da potkrada Boga za njegovu slavu krsta i daje poptoru onima koji hoće spasenje mimo krsta.

3. Kraj takvima i propovednicima i slušaocima je veoma jasan: smrtna kazna.

4. Dakle ko je onaj koji nanosi najviše štete čovečanstvu? Ko je najveći masovni ubica osim onoga koji propoveda nešto drugo osim krsta? Kada bi se stavilo na vagu na jednu stranu svi diktatori i mučitelji čovečanstva a na drugu stranu samo jedan jedini lažni učitelj, prevagnulo bi na njegovu stranu. Jer ko je gori, onaj koji gubi telo ili koji gubi duše?

5. Oni su zaista propovednici smrti, jer smrt je u njima. Kada propovedaju sebe i svoje institucije, što je i jedno i drugo osuđeno na propast, šta je to drugo nego dašak smrti, pesma sirena koja vodi u smrt.

6. Zato treba kao Odiseja, zavezati konopcima Jevanđelja svakoga koji je u opasnosti da posluša zavodljive reči koje stavljaju na mesto krsta ljudsko obrazovanje, akademska dostignuća, inteligenciju itd.

7. Zar nije jasno šta treba da se propoveda? I isto tako šta treba da se ćuti. Jer ako nisi u sili Gospodnjoj, ako nisi nadahnut i ako ne vidiš spasenje Božje veoma jasno na krstu, tada ćuti i čekaj na spasenje Božje. Nemoj da ti pada na pamet da iznosiš bilo šta drugo kao otkup za čoveka.

8. Zato se dobro preispitaj u senci krsta; da li ti je krst najveća dragocenost srca, da li tako rado i sa uvek novim oduševljenjem i rečima koje pokreću srca, duhovnom ljubavlju krsta krstiš ljude oko sebe? Ima li bilo šta drugo čime hoćeš da se hvališ?

19. Jer je pisano: Pogubiću premudrost premudrih, i razum razumnih odbaciću. 20. Gde je premudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovog veka? Ne pretvori li Bog mudrost ovog sveta u ludost?

1. Nešto što je pisano je više istina nego što ljudi misle i vide. Pisano znači završena priča. Pisano je tačka na diskusiju. Lažni učitelji su se oslonili na upravo ono protiv čega je pisano. Pismo ih je presudilo stotinama godina pre nego što su se pojavili. Oni to nisu mogli da znaju jer nisu u duhu. 

2.Dakle reči Isaije su ispunjene. Da ponovimo na ovom mestu našu dragocenu nauku o tumačenju: Sveti Duh daje proročkoj reči ono značenje u tom vremenu onima koji ga primaju. On to značenje daje isto svima i potvrđuje ga.

3. Zato Pavle ne dokazuje da je reč ispunjena. Reč je sama po sebi dokaz za to, jer je potvrđena Svetim Duhom koji je bio u Pavlu a i u svima koji su imali vezu sa Njim.

4. Prvo se navodi reč da je pogubljenje izvršeno nad idejama, ne na onima koji ih nose. Dakle Bog je doneo odluku da konačno stavi tačku ne na laži, nego na istine  koje nemaju poreklo u Njemu, te moralne i korisne za dušu poduke kojima su se narodi poput antičkih Grka, dugo vremena poučavali. Propovedi u kojima je mudrost najveća vrlina, obrazovanje, učenost, status u očima ljudi su krstom dobile svoje pravo svetlo. Bog je pokazao zašto ne može da ih primi. Krstom je odbacio takvu ponudu čovečanstva. 

5.U ovom stihu se postavlja pitanje: gde se nalaze ti svi učeni ljudi antike? Ne da oni ne postoje i da su hrišćanskom propovedi prestali da postoje. Nego gde se nalaze u odnosu na krst?

6.Kako to da im tolika učenost, inteligencija i pobožnost nije pomogla da uvide spasenje koje im Bog poklanja? Upravo krstom i Jevanđeljem o krstu je Bog pokazao da je ta mudrost kojoj su se divili i klanjali ustvari čista glupost i da nema veze sa Bogom. Ideje koje ljudi promovišu mogu da se sagledaju samo u svetlosti sa krsta Golgote kakve su u svojoj suštini.

7.Ovde se ističe činjenica da je veoma mali postotak učenih i mudraca onog vremena primilo Jevanđelje. U Atini, koja je bila filozofsko središte starog sveta je poimenice naveden jedan jedini čovek koji je primio poruku o Hristu iz reda učitelja morala. I tog jednog je Bog izabrao da osudi sve druge. Da nije bilo nijednog ljudi bi mogli da kažu da je nemoguće. Bogu je međutim sve moguće. On može pokrenuti srce i učenog.

8.Ljudske veličine su u takvoj opasnosti od duhovne smrti, da je broj jedan od hiljade, taj mali promil dovoljno upozorenje za današnje teologe, filozofe, skolare koji se uzdaju u svoje naučno znanje.

9.Mudrost ljudi je ludost krsta. Krst je u svakoj sekundi života, duhovna dimenzija i stvarnost. Paralelno sa tom postoji dimenzija, postojanje koje je nazvano ljudsko i svetovno. Zakonitosti ova dva sveta su suprotne jedna drugoj.

10.Kao što se vrata u svetovno postojanje nazivaju "vrata pakla", tako je krst ulazak u novo postojanje. Zato je Samson slikovito gradska vrata nosio i postavio na vrh brda. Drvena vrata na brdu su slika krsta sa brda Golgote. Nema drugih vrata u večnost osim krsta.

21Jer budući da u premudrosti Božijoj ne pozna svet premudrošću Boga, bila je Božija volja da ludošću poučenja spase one koji veruju. 

1.Poučenje, doslovno propoved, jeste propoved krsta. Propoved spasenja kroz kaznu koja je izvršena na Isusu Nazarećaninu. Telesnom umu je ovakvo učenje neverovatno.

2.Ovde je otkriveno da je način na koji je Bog spasio čovečanstvo namerno obavljeno na taj način da može da se prihvati samo verom.

3.Da je otkup obavljen na bilo koji drugi način koji bi ljudima u njihovom duševnom stanju delovao logično sigurno je da bi mlada crkva u Korintu i celoj Grčkoj imala barem toliko sledbenika kao što su imale škole sofista, platonista itd

4.Takođe je ovde jasno pokazano da će mnogi biti spaseni upravo propovedanjem krsta, koji ne bi ni u snu na drugi način prihvatili Boga. Ljudi veliki grešnici, koje nije interesovala ni filozofija, ni moral, koji su imali sasvim druge ciljeve, biće zadobijeni za Božje carstvo upravo Jevanđeljem. Da je bilo kako drugačije bilo propovedano, ne bi ih se dotaklo.

5.Jer nas ne spašava ono što je tajno, misteriozno i sakriveno u Bogu preko Njegovih dela stvaranja. Iako su mnogi na taj način došli do spoznaje o Bogu oni nisu spašeni tim saznanjem. Danas je vreme u kojoj je rekonstruisana vavilonska religija sopstvenih saznanja i dostignuća, koja se drži za spasonosnu. 

6.Ako je spasenje u tome da dobiješ informaciju o istini, zašto su mudraci sa Istoka hteli da dođu i vide dete u Vitlejemu Judinom? Zato što je spasenje u Hristu, onome koga je stari Simon podigao u Hramu izjavljujući da sad svi možemo da počinemo jer smo ugledali spasenje Božje.

7. Krstitelj je ugledao Jagnje koje nosi grehe sveta. Nijedan rođen od žene nije bio veći od njega. A najmanji iz Carstva je veći od njega, koji smo pored svega toga ugledali i krst i kroz propoved krsta došli do rođenja koje nije od tela i krvi. To je najveće otkrivenje dato ljudima i najveća mudrost i nauka.

8.Da kažemo koliko su samo blagosloveni oni koji su preko krsta videli i Hristovu službu u Nebeskom svetištu i uklanjanje greha. Ovo ide preko svake mere u pravcu neba i savršenstva. Zar bi to trebalo napustiti i zameniti za neke ljudske teorije i dostignuća? Ni po koju cenu!

 

22Jer i Jevreji znake ištu, i Grci premudrosti traže. 23A mi propovedamo Hrista razapetog, Jevrejima, dakle, sablazan a Grcima bezumlje;

1.Korinćani treba da budu svesni da se nalaze između dva sveta, dva elementa koji udaraju na Crkvu od vekova do današnjeg dana. Krasna zemlja u Danilu proroku biva napadnuta iz dva pravca.

2.Jedan pravac je lažna religioznost i druga svetovnost. O svetovnosti smo prethodno pisali dosta, zašto je grčka filozofija i skolastika do današnjeg dana protivna nauci Jevanđelja. Zato što traže istinu u njenoj teorijskoj i intelektualnoj, duševnoj dimenziji. 

3.Mi tražimo duhovnu istinu, od Svetog Duha. Oni se otvaraju za istinu iz njih samih iz nepreporođenih ljudskih srca. Mi tražimo preporod srca a onda takvim srcem se otvaramo za istinu odozgo, jer je naš Otac i naše rođenje odozgo.

4.Ovaj drugi napad, reakcija na Jevanđelje, to je Protivreformacija, to je antihrist. To je teorija po kojoj krst nije dovoljan, treba mu nešto dodati. Dakle vrlo često se tu radi o tome da se događaj ili doživljaj krsta nije osnovni i jedini uslov čovekovog spasenja. Zato se ovaj greh zove u Otkrivenju greh dodavanja.

5.Duhovni grci oduzimaju Jevanđelju a lažni jevreji dodaju. I jedno i drugo je zlo. U odnosu na krst može se vrlo jasno prepoznati sa koje strane dolazi učenje.

6.Jevreji se sablažnjavaju na Jevanđelje, ono je za njih skandal, jer se ne odnosi na spoljašnje znake pobožnosti, na dela pobožnosti, jer Jevanđelje zahteva isključivo veru. Ovo je crta razračuna sa njihovom dugo vremena izgrađenom sistematikom i osloncima koje imaju.

7.Duhovni lažni jevreji danas ili sotonina sinagoga, odbacuju danas ne teoriju krsta, ne da taj događaj nije bio, nego odbacuju da je to jedino spasenje. Oni u teoriji i praksi pokazuju da tome treba dodati još neka statusna, nacionalna, verska, denominacijska obeležja. Oni tvrde da ne može u spasenju biti ključno samo zahtev vere. Kada im se propoveda milost pre promene, oni kažu da milost nije milost dok se ne primi. Oni tvrde da milost ako nije u srcu ne spasava mimo vernika. Oni veruju u izlivanje Svetog Duha u život vernika, a ne prihvataju posredničku milost.

8. Za nas je milost koja treba da se propoveda, bez dela u srcu, bez dela u životu vernika. Za nas je milost to što je Bog u Hristu nas spasio još dok smo bili bezbožni. Ta milost izvan nas koja se veruje dovodi do primanja milosti u srce. To znači da nas je Bog u Hristu primio i kada ga nismo verovali. 

9. To znači da je krst pomirenje vernika i sveta i tada kada ga još ne znamo ili ne verujemo. On je to nezavisno od nas, bez da mu se može uzeti ili dodati. 

10. To znači da je primanje reči krsta izrazito samo delo Božje milosti i ne ljudska zasluga. Ko se hvali nije ga primio, jer je hvala prestala zakonom vere. Drugim rečima mudrost čoveka je nakon krsta ludost. 

11. Ludost krsta je u veri jedina istinska mudrost. Krst je kraj svake disputacije o spasenju. Tu nema više šta da se dodaje. Zato mi dalje ne propovedamo ništa nego isto to. Ne prilagođavamo poruku slušaocima jer su svi grešnici a takođe jer su svi pravednici.

24Onima pak koji su pozvani, i Jevrejima i Grcima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost. 

1. Znači isto to Jevanđelje na koje Jevreji i Grci reaguju različito u neprijateljstvu, za one koji ga primaju i veruju deluje isto, da je od Boga. Dakle Bog Jevanđeljem razbija svaki zid naconalnih podela. 

2.Hristos je Božja sila i Božja premudrost i zašto bi mi onda se vraćali na ljudsku silu i premudrost? Zar smo zaista tako oslabili u veri da menjamo konja za magarca i duhovni mač za drvenu igračku?

3.Dakle nas ne spasava ono u Bogu sakriveno što oni naučno i teološki istražuju i o tome pišu. Nas spasava ono što je na Bogu otkriveno u Hristu i što može od najmanjeg deteta da razume apsolutno svako ljudsko biće u kome kuca srce.

4.Pozvan si na put, bez obzira koliko si daleko odmakao na njemu. Znak da si na putu jeste da sve svoje pouzdanje stavljaš samo u Hrista. Neovisno o tvojoj učenosti, bogatstvu i bilo kakvom drugom statusu.

5.Ovde se uklanja svaka zabluda i pogrešan temelj vere. Treba se kloniti svakog učitelja i autoriteta koji zaobilazi Hrista kao Božju silu i mudrost.

6.Dakle preko sile se dolazi do mudrosti, a ne mudrošću do sile. Ko nije osetio silu i nije izbavljen, ne treba da se oseti pozvan da poučava druge. To je nama zabranjeno. Prvo doživi silu a onda sedi na stolicu Mojsijevu. Prvo plamen koji ne sagoreva, a onda štap u ruke.

25Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi. 26Jer pogledajte znanje svoje, braćo, da nema ni mnogo premudrih po telu, ni mnogo silnih ni mnogo plemenitih;

1.Lažnim religijama nikako nije jasno da je Božji Sin stradao na krstu. Zar bi to Bog dozvolio? Dakle tu nema pojmova o grešnosti greha niti pravednosti pravde. Tu je sve zamagljeno i sve pomućeno.

2.Gospodnja sila koja se otkriva u trusu, u oluji, vihoru, vatri, progovara slabim glasom. Znači onima koji samo kroz prirodne sile i svoje unutrašnje vihore oluje i zemljotrese traže Boga, neće progovoriti.

3.Danas su među nama mnogi školovani hrišćani, mnogi na dobrim položajima, mnogi bogati. Kako je došlo do te razlike? 

4.Tamo u ona vremena je to bila potvrda Božje sile i Božjeg zaobilaženja i odbacivanja ljudske mudrosti.

5.Danas je isto. Oni puno pričaju a ništa ne kažu. Oni puno toga kažu ali ništa ne dodiruje srca. Oni su puni znanja a vere nema ko ni zrno gorušice. Jer je Božja reč jača od ljudi. Kada on kaže da je pogubio premudrost, to znači da nije dozvolio da ni najmanji broj tih takozvanih velikih ljudi nosi Njegovu istinu.

6. Dakle možeš težiti najvećim od ljudi poštovanim ciljevima, ali kome će Bog dati udeo u Jevanđelju? Samo onima koji ga znaju i veruju, po milosti.

27Nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako; 28I što je neplemenito pred svetom i uništeno izabra Bog, i što nije, da uništi ono što jeste, 

1.Tako je Bog ispunio svoje obećanje iz Isaije na dvostruki način. Prvo je uništio telesnu mudrost duhovnim krstom, a onda još poduplao pobedu kroz svoje delo izbora. Prvo je ostvario nešto što može da se prihvati samo verom, a onda je izabrao da veruju upravo oni koji pred svetom ne važe za jake autoritete. 

2.Drugim rečima, On je svojim proviđenjem osigurao da baš oni za koje je u svom predznanju znao da će poverovati, ne zadobiju visoko školsko obrazovanje. On ih je sprečio da piju sa izvora mudrosti ovog sveta, da ne bi slučajno neko pomislio da njihova duhovna mudrost i sila koju poseduju nije plod nečijeg akademskog poučavanja. 

3.U južnoj Srbiji je jedna nepismena žena privukla pažnju celog bolničkog konzilijuma svojim objašnjenjem drugog Hristovog dolaska. Oni su je čak testirali da li zaista ne zna da čita i piše i došli do zaključka da zna samo dva slova ćirilične azbuke. Istovremeno su njene reči bile pune mudrosti i prosvetlile su mnoge koji su slušali jer su unele svetlo i logiku u dešavanja na ovom svetu. Oni su slušali mudrost koja nikako nije mogla da ima poreklo ove realnosti koju mi poznajemo. I na taj način se otkrio drugi svet i mudrost Onoga koji stoji iza jednog drugog sveta gde pravda živi.

4.Bog izabira način svog delovanja kroz suprotnosti. On kontrira ovom svetu. Kod nas se znanje naplaćuje, On ga nudi besplatno; kod nas se ceni jako, kod njega slabo; mudro a kod njega ludo. Kod nas neko svojim doprinosom dolazi do statusa pravde, kod njega prvo daje status pravde a onda slede doprinosi itd.

5.Ne samo istina će pobediti laž. Konačnu pobedu će izvojevati i kroz način na koji deluje, kroz izvor i metode koje će upotrebiti, koje će biti u potpunoj suprotnosti od ljudskih metoda i očekivanja. Kulminacija ovakvog, za Boga kroz istoriju tipičnog načina rada, će biti u vremenima posledka.

6. Dakle jevanđelje koje je počelo krstom, dakle van ljudskih poimanja, tako će se nastaviti kroz one pojedince i one ljude koje je Bog izabrao, koji predstavljaju sablazan za ovaj svet i svetovnu mudrost. Bog će delovati kroz prezrene nacije, religijske grupacije, pojedince na taj način da će se svaka usta zatvoriti, koja su do tada bila brza da presude na osnovu spoljašnosti. Tajne misli srca se razotkrivaju upravo na taj način što Bog šalje slabo i na taj način prerušava i sakriva svoju neoganičenu mudrost i silu.

7.Tako će se ispuniti reči Pisma, primera radi da će nerotkinja imati više dece od one koja rađa; da će na istom mestu gde se za ljude reklo da nisu narod, da će im se reći da su sinovi Svevišnjega; da će žedni biti napojeni i siromasi obogaćeni; a siti i bogati osramoćeni itd.

8.Sve ove reči će biti dvostruko obistinjene: kroz Jevanđeosku nauku i kroz izabrani narod koji će biti živo Jevanđelje u praksi. Jer verski pokret koji je započet kao ribari, carinik, bivša prostitutka sigurno se neće završiti na teološkim simpozijumima i aulama, amfiteatrima vekovima poznatih univerziteta.

9. Zašto Bog deluje ovako? Zašto mora da ponizi te veličine sveta? Zato što mora biti uništeno sve što se ne pokorava Hristu. Eto gde je bila perspektiva Korinćana kada su krenuli da se oslanjaju na spoljašnje stvari i traže mudrost.

29Da se ne pohvali nijedno telo pred Bogom. 

1. Božja zamerka prepotopnom svetu je stala u jednu jedinu reč: "Jer su telo!" Ovde telo ima negativno značenje, znači ne radi se o našem strukturalnom delu nego o našoj prirodi, postojanju koja ima poreklo od Adama.

2. Uporno postojanje po Adamu i ne korištenje nove prirode i postojanja koje nam je Bog poklonio, je greh nestale civilizacije. Bio im je uzalud svaki trud jer nisu znali istinu. Nisu tražili da budu Bogu ugodni. Tako da Bog koji inače beskonačno ljubi svoja stvorenja mora da primeni takve mere discipline jer ga eskalacija ljudske pravednosti dovodi u poziciju da mora da reaguje. 

3. Nije telesnost u prvom redu greh, nego ljudska pravda i dostignuća. Čovek počinje da konkuriše Bogu i da stvara paralelne stvarnosti. Tada Bog reaguje. Način na koji On deluje kroz Jevanđelje i izabranike stvara prepreke samopravednosti.

4.Znači oni bi i dalje hteli da se hvale svojim poreklom, statusom, obrazovanjem, dostignućima, diplomama, umovanjima, moralnošću, bogatstvom itd. I to će im jedno vreme polaziti za rukom, oni će moći ostvariti uticaj na neke krugove ljudi i steći će određeno poštovanje i čast. Međutim, uvek će imati senku krsta i Jevanđelja u pozadini, u čemu je princip potpuno suprotan od onoga čime se oni diče.

5.Baš zbog načina na koji je Bog postavio pravila igre, oni neće moći večno da igraju tu igru. Taj teatar ima svoj kraj. Jer da je Bog na bilo koji drugi način ostvario svoje spasenje i svoj izbor, tada bi oni imali neograničeno polje rada. Ovako im je dat veoma mali prostor delovanja.

6.Oni koji se trude za čast ovog sveta ne mogu istovremeno pridobiti čast Božju. Zato oni stvaraju religiju po svojim aršinima i prave stvarnost koja izaziva Boga. Ne mogu imati dva sveta istovremeno, a ne mogu izdržati dugo a da otvoreno ne pokažu šta ih pokreće, ako ne Bog.

7.Tako će sami sebi presuditi dolazeći na teren otvorene pobune koja je počela nečim što je izgledalo tako ispravno i pobožno.

30Iz kog ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje. 

1. Znači ovde se obraća onima koji traže svoje spasenje isključivo samo u Hristu. Oni traže pohvalu pred ljudima i Bogom, a vi ste u Hristu već pohvala! Oni traže mudrost i pravdu i neće naći to što traže, a vi ste već mudrost i pravda u Hristu!

2.Oni to ne bi tražili da nisu izgubili, a izgubili su jer ne traže samo po Isusu.

3.Kako je to nama Hristos postao? Šta je bilo pre toga? Pre toga niste imali znanja o pravoj istini. Pre toga ste tražili upravo to isto što traže lažni učitelji. Zašto bi se vraćali na isto što ste tražili pre nego što vam je ispropovedan Hristos?

4. I to ne bilo koji Hristos, jer mnogi ga propovedaju. Vama je propovedan Hristost u kome je jedinstvo, u kome je autoritet, sila. Ove druge propovedi izazivaju podele, one razdeljulju na nebiblijski način Telo. Traži se mudrost i pravednost odvojeno od Hrista. Traže se spoljašnje a ne unutrašnje. 

5.Najvažnije od svega je da jedan vernik dobije ovaj nepogrešivi test, koje je propovedanje ispravno. Međutim vernik nikako ne može to da ima ako nije iskusio šta znači biti u Hristu. On će sigurno biti prevaren ko nije bar jednom prosvetljen.

6.A oni koji su prosvetljeni, oni ne smeju nikako da zaborave da im je u tom trenutku Isus bio sve kao dovoljan, zamenički i posrednički autoritet i sila.

7. Dakle pravda je u Hristu kojom mi stojimo pred Bogom. To su Njegove zasluge. Postavlja se pitanje da li su to zasluge koje smo primili, zbog kojih mi stojimo pred Njim? U odnosu na odgovor na ovo pitanje dele se dve velike struje u hrišćanstvu.

8.Oni koji veruju da Hristove zasluge za nas ne vrede dok ih ne primimo, su subjektivna struja hrišćanstva i oni težište stavljaju na iskustvo. Propoveda se uglavnom Bog i Hristos iskustveno i kao nešto što treba da se doživi.

9. Oni koji kažu da su Hristove zasluge za nas uvek tu i da se ne radi o primanju, nego o uračunavanju tih zasluga nama, to je objektivna stuja ukratko rečeno ortodoksni protestantizam. 

10. Apsurd istorije crkve je da iako je ova objektivna struja odnela pobedu i doprinela kraju srednjovekovne subjektivističke crkve; da je danas objektivizam skoro potpuno izumro. Broj propovednika uračunate pravde se meri u promilima.

11. Danas se traže novi putevi da se vest o Hristovoj pravdi koja je uračunata, što vrlo jasno proizilazi iz ovog stiha, ponovi subjektivističkom masovnom hrišćanstvu. Ti pokušaji moraju da u sebi sadrže kritičko preispitivanje dosadašnjih koncepata o uračunatoj pravdi. Šta je bila slaba tačka dosadašnjih učenja o uračunatoj pravdi Isusa Hrista? Zašto su subjektivistička gledišta toliko privlačna? Odgovor se nalazi u sledećem stihu.

12. Zadržimo se još malo na ovom stihu. Ovo je jedno od najjačih mesta u Novom zavetu. Na osnovu ovog stiha Spurgeon (Sperdžen) je napisao jednu od svojih najlepših propovedi kojoj se nema šta dodati. 

13. Neko ko je verom doživeo povezanost sa Hristom zna o čemu se ovde radi. On može da se vrati nazad koliko god daleko da je zašao, jer zna put. Za one druge je presudno da čuju glas nekoga ko je doživeo Hrista ali zna istinu. Jer doživljaj Hrista nije ono što treba da se propoveda nego Hristos, a to je velika razlika. Sveti Duh sigurno neće podržati ono propovedanje koje nema u centru Njegovo delo. Dakle činjenica je da mi nismo našli Boga nego On nas. Dakle od Boga izlazi inicijativa i na način na koji je On odredio. Taj način je Isus.

14. U Isusu su svi duhovni blagoslovi koji bi se mogli poželeti. To je jedino savršenstvo, biti u Hristu. Ovde se ukazuje na to da je ne samo mudrost i pravednost za nas u Isusu nego i posvećenje. Dakle posvećenje ne tražimo preko Zakona, nego opet u Hristu. Ne samo pravednost koja je uračunata, nego i posvećenje koje je u tom trenutku tvoje, kada si verom povezan sa Njim.

15. Pravednost u Hristu nije fiktivna nego stvarna, tako da je i posvećenje stvarno. Imaginarna teoretskapravednost po Hristu je takođe lažno posvećenje. Po posvećenju vidiš gde ti je blago i u šta se uzdaš. A pravednost se veruje, ona je uvek savršena i uvek ista tamo gde je Bog postavio: U Isusu.

31Da (kao što se piše) ko se hvali, Gospodom da se hvali.

1.Postoji više mesta na kojem je ovo pisano, najjače u Jeremiji gde je pokazano čime ne treba da se hvali jedan vernik.(Jer.9,24). Dakle, kakvi su ovo izvori koji traže hvalu u nekim ljudskim izvorima i autoritetima?

2.Od samog početka se Pavle odriče sam svoje slave kao učitelja, odriče se svog imena i ljudi koji su se pozivali na njega, da bi ih uputio na Gospoda. Očito je da kao Gospoda iz Jeremije ovde vidi Hrista. Hristos je postao hvala vernika. Ostala pohvala je ukinuta "zakonom vere" tj. Božjim zakonom koji nas dovodi do vere, a ne Božjim zakonom koji nas dovodi do dela.

3. Ako ti hvala nije Hristos, šta imaš onda? Stojiš nasuprot Božjoj zapovesti i pored toga što imaš neke stvari koje dobro radiš, koje ističeš, koje ti pričinjavaju zadovoljstvo. Jer zaboravljaš da je On taj koji je izvor sveg dobra.

4.Tako dolazimo do pitanja subjektivizma kao verskog stava. Kada se istina o uračunatoj pravdi izgubi iz vida i ne propoveda i na nju ne podseća dovoljno, doći će prirodom stvari, starom i grešnom logikom, će se izvor blagoslova posmatrati manje i više (to je nebitno) sam čovek.

5.To će imati prikrivenu formu svetosti, a suština će joj biti hvala čoveku, uzdizanje čoveka. I to je smisao broja 666, jer je to broj čoveka. Čak i više od toga, to je broj zveri. To je savršenstvo na ljudski način. Dakle ne govorimo o grehu čoveka i zlu, nego o dobru čoveka i njegovoj pravdi.

6. To je suština svih lažnih religija, da im je čovek u osnovi. Ništa posebno zlo ne moraš uraditi, dovoljno je samo da ostaneš čovek. Tako da poziv nekih verskih glavara: "budimo ljudi!" nema nikakve dodirne tačke sa Jevanđeljem. Jer sve što je ljudsko i čovečije jeste po suštini i prirodi neprijateljstvo Bogu. Ljudska hvala je nešto što Bog ne može da prihvati, slično kao neosoljenu žrtvu.

7. Hvala čoveka, uzdizanje čoveka je konkurentna Božjoj hvali. Ne može se imati dva centra svemira. Ili put ide u jednom pravcu ili u drugom, to nije put sa dve trake, to je autoput gde nema istovremeno dva pravca. Ili ideš u jednom ili u drugom. 

8. U sasvim ljudskom posmatranju Boga je teško razumeti da Bog insistira da samo On bude hvaljen. Teško je razumeti Božju ljubomoru. A to je činjenica da Bog nikome ne da ni malo svoje slave. To što je slava u Isusu, to je od Boga. To je jedini čovek koji je izuzetak da ima slavu sam po sebi. 

9.Mi ostali imamo samo u vezi sa Njime. Ili nemamo opet zbog Njega. Ovo je osetljivo pitanje.