1 I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božije.
1. Nakon što je pokazao da je hvaljenje telom, tj. prirodnim sposobnostima i dostignućima čoveka, pokazatelj svetovnog a ne hrišćanskog usmerenja duha, on podseća Korinćane na njihov prvi susret.
2.Ovo poglavlje je od najveće važnosti za uspostavljanje hrišćanskog poretka stvari. Ovde se nalazi temelj za naše učenje o inspiraciji i autoritetu, teme koje su započete u prethodnom poglavlju. Dok se tamo govorilo uglavnom o tome šta za nas nije autoritet, ovde se pokazuje šta jeste.
3.Napominje im da je on došao ka njima. Dakle, kao što je to na jednom drugom mestu rečeno: Ne ponašajte se kao da je nauka jevanđelja nastala tu među vama. Ona vam je poslata. Zašto ne razmišljate više o tome kakvo poreklo ima to što vam je izneseno? Mesto odakle stiže je presudno. Ili je od Boga ili od čoveka. Vama može svako da dođe i vi ne razmišljate odakle je poslat?
4.Drugo što je bitno je način na koji je vest stigla. Ona nije bila upakovana u visoke i mudre reči. Naprotiv. Istina je u sili a ne u samoj reči.
2 Jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.
1.Doslovno: odlučio sam da ništa drugo ne znam. Ove reči kao i kasnije govore o tome da se Pavle za Korint pažljivo i uz molitvu pripremao. On je imao u vidu svoj prethodni nastup u Atini, kada se odlučio za drugačiji pristup.
2.Mnogi su ovaj preokret tumačili tako da je smatrao da je u Atini doživeo neuspeh. Istina je da je održao predivan govor na Areopagu, koji do danas stoji uklesan na steni na putu koji vodi prema Akropolju. Tim putem prema navećoj atrakciji antike ide jedna reka turista, svakodnevno. Gotovo niko se ne zaustavi kod Pavlove stene. U principu se stvari nisu promenile od tada.
3.Večito je govornik i vesnik u iskušenju da poruku prilagodi slušaocima. U jednoj određenoj meri je to opravdano. Sve što čini čovek je podložno uticajima. Jedan je Hristos koji je govorio kao što niko nikad nije.
4.Atina kao centar filozofije je imala ogroman uticaj, a do danas ne postoji nešto približno čime bi se moglo uporediti. Od antičkih vremena do danas ne postoji mesto sličnog uticaja. Grčka filozofija bi, da nije bilo Reformacije bila predominanta do današnjeg dana na svetu.
5.Zar je čudno da se na Pavlu videlo da je to sve imalo uticaj na njega? Pa morao bi da bude više nego čovek da nije bio ni malo impresioniran činjenicom da se obraća Atinjanima. U Novom Zavetu nije ni na jednom drugom mestu zapisan sličan govor. A činjenica je da se u tom velikom gradu nije zasnovala zajednica dostojna pomena u svim poslanicama.
6.Ovde je reč o Korintu, sasvim drugačijoj sredini. Pavle je u duhu jasno video potrebu ove sredine koja nije imala toliko problema sa umišljenom veličinom koliko sa narušenom moralnom slikom. Korinćanima je bio potreban duševni mir, a ne uvek nove i senzacionalne ideje.
7.Zato je šteta što su zaboravili taj početak. Njima je sa takvom jasnoćom iznesena vest o raspetom Spasitelju čovečanstva, da su se predali svetom uticaju i postali to što jesu.
8. Korint je, nema sumnje, pored Efesa postao centar Pavlovog delovanja, upravo ovakvim početkom. Činilo se da je ovaj grad zaista plodno tlo za seme radosne vesti, da je božanska sila na poseban način pratila Pavlove napore. Sve je uspevalo, temelj i nadogradnja je bila samo kakva bi se mogla poželeti.
9.Zašto postoje takvi i onakvi gradovi, predstavlja tajnu za nas. Mi do danas imamo slična iskustva, da na jednom mestu vest o milosti eksplodira, a već u susednom ostavlja veliku većinu potpuno ravonodušnom.
10. Hristos raspeti je nova propoved za antički svet. U Atini se radilo o vaskrslom Hristu. To je bio momenat kada je većina ismejala i odbacila vest. Izgleda da je Pavle ovde naučio lekciju koju je odmah primenio u Korintu. Deluje kao da je Korint bio početak onoga što do danas nazivamo evangelizacijom.
11.Postoji velika razlika između propovedanja svemogućeg Boga i Boga koji je raspet. Onoga koji je nedokučiv i svemoćan i onoga koji je odložio svoju slavu na stranu i ponizio se do najniže moguće mere. Raspeti Hristos je zaista moćna poruka o Božjoj ljubavi za čoveka. Neiscrpan izvor snage i svih mogućih dobrih uticaja.
3 I ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.
1.Ovo je predevangelizaciono stanje koje poznaju svi koji su u tome učestvovali. Onaj koji ravnodušno iznosi i ne poznaje ovakvo iskustvo, očito još uvek ne razume veličinu i značaj toga u čemu učestvuje.
2.Međutim ovo stanje je u Pavlu potrajalo i nakon što su prihvatili veru. Njegova posebna vezanost za svoje Korinćane traje i do trenutka kada diktira ovo pismo. Njegova revnost i ljubav za njih, briga, sekiracija, je atmosfera koja obavija ovu poslanicu.
3.Sperdžen je govorio o raznim vrstama poniznosti: pre, za vreme i nakon službe. Ona proizilazi iz veličine i sudbonosnog značaja zadatka objavljivanja Raspetog. Ne može veličanstvena vest da se prenosi preko kanala koji je pun sebe, nego mora biti ispražnjen.
4.Ovde su Korinćani još jednom mogli da primete koliko su ti novi "apostoli" različiti od onoga koji im je doneo vest. Kako su mogli da budu tako zaslepljeni? Niti sadržaj, niti duh poruke nije odgovarao originalu, a sada vidimo da i sam stav kojim su im prišli nije bio ispravan. Očito je da su oni bili vrlo samouvereni i puni sebe.
4 I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.
1.Mnogi veruju da se ovaj kontrast odnosi na njegov nastup u Atini. To bi značilo da je u Atini pokušao nešto svojom silom. Istina jeste da se on dosta raspravljao u glavnom gradu antike. Istina je da je pokušavao na različite načine da priđe tim ljudima i Jevrejima i Grcima. Međutim, daleko od toga da je u Atini radio u svojoj sili. Jevanđelista raste u iskustvu sa svakim novim poljem rada. Sigurno jeste bilo momenata kada se u Atini pokušao rečitošću suprostaviti argumentima filozofa. Zar ne piše u Pismu da bezumniku treba odgovoriti po njegovoj bezumnosti da ne misle da su mudri? Ništa apostol nije u Atini pogrešio; on je u Korintu svoje iznošenje samo usavršio. Razumeo je kako da postane prenosilac još veće sile.
2.Dve reči koje se odnose na njegovo propovedanje razlikuju poučavanje i propovedanje. Slično kao što mi danas pravimo razliku između predavanja i propovedi. Predavanje je naučeno, a propoved se iznosi direktnim nadahnućem. Zašto je bitno za nas da napravimo ovakvu razliku? Zato što se danas mnogo toga naziva propovedanjem što to u suštini nije.
3.Kod Pavla je i jedno i drugo, dakle i nauka i propoved, bila izraz nadahnuća. Njegove reči su same u sebi nosile autoritet Neba, dakle nije ih bilo potrebno ulepšavati stilskim figurama pesnika ili filozofskim terminima sofista. Takođe to nije bila nauka koja se oslanjala na tradiciju jevrejstva, jer je njegovo nadahnuće bilo direktno. On je nauku primio sa Neba i ništa drugo nije iznosio osim ono što mu je bilo pokazano.
4.Što se tiče propovedanja pod nadahnućem, vrlo lako je uočiti razliku. Prava propoved je sila koja donosi plod pravednosti, mira i radosti među onima koji je slušaju i primaju. Tako su Korinćani mogli da naprave razliku između onoga što su ispočetka čuli i ovih novih poruka koje su im prezentovali ti neki drugi učitelji. Hvala Bogu da je u njihovom slučaju temelj bio ispravan, tako da je bilo lagano povratiti ih samim podsećanjem na ono što su doživeli.
5. Mi živimo u drugačije vreme. Test našeg karaktera se ogleda u tome da danas nema verskih autoriteta sličnih Pavlu. Isus je postavio pitanje da li će u vreme Njegovog dolaska biti vere na zemlji. Ovo je još jedna poruka Božjeg genija. Jer nije rekao da je definitivno neće biti, nego hoće li je biti. Dakle ostavio je otvoreno, znajući ovo vreme. Grešnost vernika je toliko velika da istinu nije poverio jednom pojedincu, nego je razdelio na više njih, da se niko ne bi uzoholio i podigao iznad drugih.
6.Na taj način će delove svoga Tela učiniti međusobno zavisnim zbog delova svetlosti koje nose; a mnogi među njima će se naučiti tek kroz duhovni pad (Dan.11,35): I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok. Taj pad podrazumeva svakako da će mnogi izabranici biti prevareni u jednom trenutku svog duhovnog rasta nekim zavodljivim teorijama.
5 Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.
1.Evo kako se nastavlja ova nadahnuta apologija! Ljudska mudrost se postavlja nasuprot Božjoj sili. Ovde započinje jedna vekovna borba protiv jedne od navećih jeresi hrišćanske crkve: intelektualizam.
2.Ako je Rimljanima poslanica oružje protiv dve prve prajeresi mlade Crkve, judaizma i antisemitizma, tada je ovde nastavak na neizmernu korist svakome od nas. Ovde je postavljen temelj svakom pravom duhovnom iskustvu i oduzeta sila laži koja objedinjuje u sebi sve moguće napade na zdravu nauku. Tako ćemo saznati otkuda potiče i ona treća jeres iz prvog poglavalja: Jeres šizme, tj. podela.
3.Intelektualizmom nazivamo onaj stav u okviru hrišćanstva po kome je čovek u stanu da svojim intelektualnim, duševnim silama spozna Boga. Intelektualizam odriče da se čoveku Bog objavljuje isključivo preko ljudskog duha. To je nebiblijski put spoznaje Boga, koji ima različite forme pojavljivanja. Svim intelektualnim teorijama je zajedničko to, da smatraju da je dovoljno samo teoretsko poznavanje činjenica o istini, da bi se neko smatrao za duhovnog i da bi mogao druge da poučava o Bogu i Njegovim putevima.
4.Kao što prava vera biva od propovedanja pod uticajem božanskog Duha, tako i kriva vera dolazi od propovedanja ljudskih mudrosti. Ukoliko je ljudska mudrost alat da se tumači Sveto Pismo i druge svete stvari, tada mi govorimo o pogrešnoj veri ili otpadu od vere.
5.Otpali hrišćani reaguju čak alergično na pozivanje na božanski autoritet. Oni tvrde da je mozak, intelekt centar svega događanja sa Bogom. Zato oni daju Sveto pismo u ruke čak i neobraćenima, da bi došli do poznaje Boga samim upoznavanjem sa činjenicama. I na taj način, pošto odjednom svaki čovek postaje duhovni autoritet samim time što ima svete stvari u rukama, dolazi do haosa i mešanja svakakvih uticaja u nezaštićenoj verskoj okolini. Ljudi zaslepljuju i ne prepoznaju pravu Božju silu.
6. Osnovna lekcija za one koji su sluge reči je poziv da svoju veru zasnivaju na Božjoj sili. Oni koji služe u Reči treba da osete, da dožive silu koja ih obuzima i preuzima vodstvo. Tako vođeni oni će biti u stanju da rečima ispune sav prostor kome se obraćaju.
6 Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.
1.Naš prevod je ovde u duhu jezika, da bi napravio razliku između Božje i ljudske mudrosti uveo reč premudrost.
2.Ovde je otkriveno da između onih koji imaju zaista pravu vezu sa Bogom, koji su usavršeni (doslovno završeni) darom Hristovog savršenstva, postoji jedan novi jezik, nova komunikacija. Reč za govoriti upućuje na to da duhovni ljudi između sebe razgovaraju na način koji oni napolju ne razumeju. Ovde se još bolje može prevesti da je premudrost među savršenima, što još više odgovara tezi da istinu ne nosi pojedinac nego celo Telo.
3. Koliko je samo puta u Pismu naglašeno da je duhovni svet jedan sasvim drugi svet od ovog materijalnog i da je vreme jedno drugo vreme. Ovaj vek ili eon je vreme grešne egzistencije koja je osuđena na propast. Koliko je samo nemudro se oslanjati na metode ovog veka i sveta u duhovnim pitanjima!
4.Knezovi ili vladari ovog veka nisu samo vladari u političkom smislu, nego mnogo više od toga religijske i intelektualne ljudske veličine. Mi moramo da razumemo da je vizija o svetskim carstvima iz Dan.2 slika ne samo političke nego i verske situacije u poslednje vreme. Ukoliko to ne razumemo promašićemo da razumemo ovaj trenutak i znakove vremena.
5. Zar nije suludo služiti duhu nečega što je prolazno, ukoliko si već upoznao večne i neprolazne stvari! Kako je moguće da se vernici u tolikoj meri oslanjaju na autoritete koji nemaju nikakvu budućnost i perspektivu?!
5. Između ova dva sveta su ogromne suprotnosti i nema dodirnih tačaka i kompromisa. Postoji breg sa koga se odvaljuje kamen, bez ljudske ruke, tj. opravdanje verom bez ljudskih dodataka. I postoje stopala gde se elementi mešaju semenom čovečijim, ljudskim naukama i pokušajima spasenja kroz ljudske napore i dostignuća. Ne piše da se to dvoje spojilo, nego je jedno uništilo drugo.
6. Savršenstvo po učenju koje je dato Pavlu nije konačna stepenica hrišćanskog iskustva nego duhovni minimum. Ili si savršen ili nisi u veri. Nema trećeg. U savršenima je mudrost koja pod broj jedan nije produkt ovog vremena nego je vanvremenska i pod broj dva nije rezultat školske teologije, skolastike tzv. skolara ili bogoslova.
7. Premudrost je dar koji se pojavljuje u onima koji su stupili u zajedništvo sa Bogom, dar Hristovog savršenstva, Njegovog života u vernicima.
7 Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
1. Po našem dubokom uverenju, po učenju Pisma, Bog je odredio plan spasenja pre nego što se pojavio greh, pre nego što je svet stvoren.
2. Ovo je upravo ta personifikovana mudrost iz Priča 8 koji su sledbenici arijanskih učenja pogrešno tumačili kao prikaz Druge ličnosti božanstva u večnosti, tj. Hristove preegzistencije.
3. U Pričama 8. nadahnuće objašnjava nastajanje i delovanje mudrosti. Katastrofalna je greška celih milenijuma hrišćanstva, koji su se sporili oko ovog predmeta u vezi početka, nastajanja jedne nove ličnosti povezane sa Svemogućim Bogom.
4.U ovom stihu je objašnjenje. Ono što je nastalo u večnosti, što ima svoj početak, nije božanska ličnost nego na božanskom Savetu utvrđeni plan spasavanja izgubljenog čovečanstva. Sa kime bi inače Bog napravio dogovor i doneo odluku, ukoliko u to vreme nije postojalo više tj. dve božanske ličnosti?
5. To da je plan spasenja toliko star, govori o tome da ne može da zavisi od čoveka, jer je stariji od ljudskog roda i planete koja nam je domovina. Taj plan je morao da bude deo božanske tajne, koju čak i anđeli ne mogu da razumeju jer im je nepoznata suština greha. Osim Boga samo jedno biće ima iskustvo greha: pali čovek.
6. Ovde vidimo da je pre svega bila Božja odluka a tek nakon toga ljudska reakcija, primanje Božje slave kroz Hrista. Hristos je naša slava, odkada je postao jedan od nas.
8 Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
1 .Ovde je potvrda da je Hristos Gospod slave, centar plana spasenja, Spasenje samo po sebi. Obzirom da je slava kojoj se ne može pristupiti odlika isključivo božanske ličnosti jasno je da je ovde reč o punini božanstva u Hristu. Njemu je slava urođena osobina, koja je ljudskom prirodom prikrivena da bi mogla da se spozna.
2. Takođe potvrda da verski autoriteti vode istoriju ovog sveta u većoj meri nego politički. Jer se ovde očito radi o verskim vođama koji su u prvom redu propustili da poznaju Mesiju a onda su ga i fizički eliminisali. Ovo je svetlo u kome trebamo posmatrati događaje. Hrista niko ne može izdati osim onih koji se zovu Njegovim imenom.
3. Oni nisu izabrani, tj. nijedan od izabranih nije bio deo verskih vlasti koji su od 31. godine nove ere do danas odbacivali ono što nisu upoznali. Oni nisu u stanju da ništa dobro donesu ili naprave u duhovnm smislu, jer su deo prolaznosti i plodovi ovog vremena, a ne rođeni od Duha Božjeg. Oni su pojavni oblik prolaznog čovečanstva kojeg vode u propast i osudu.
4. Vrlo je jasno da je poznanje Gospoda nije na intelektualnoj bazi. Oni koji su oslanjaju na prirodne sile i darove, koji grade na bilo kom drugom temelju osim Hrista su od ovog veka i ne treba ih se slediti niti im priznavati autoritet u duhovnim pitanjima.
9 Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.
1. Još jedan stih koji se vrlo često tumači previše doslovno i gubi se duhovni smisao. Naime ovde se vidi vreme nakon greha i slava budućeg sveta. Naravno ovo može da se tumači tako doslovno.
2. Međutim navod i Isaije 64,3 ukazuje na božansko delo spasenja usred greha. Božje delo koje je obavio za nas, koje je neverovatno i nemoguće za spoznati intelektom koji je uništen grehom. Oko uho i srce su simboli za aparate naše pale ljudske prirode koja ne može ni u snu da uvidi ono što se može samo duhovnim očima.
3. Dakle oni koji ljube Boga, jer su ga upoznali (ne može da se ne voli kada se upozna) imaju pripremljenu, završenu gozbu Jagnjetovu, gde je sve spremno i ne mora se doneti nikakav poklon ili zasluga.
4. Ovo je duhovna gozba, Pasha, verski susret, fešta u duhu, praznik senica... itd. koju ne može razumeti i doživeti niko osim onih koji su se otvorili za Boga. Ljubav je bila i do kraja će biti oznaka pravog Božjeg naroda. Prava, nesebična, bezinteresna ljubav.
5. Ovo je poraz jeresi intelektualizma. Nosioci duhovnosti će završiti Božje delo, a oni drugi ili će se obratiti ili će propasti. To je smisao proročanstva iz Isaije. Čudo izbavljenja kroz Isusa će dugo vremena, do pred sami kraj biti tajna za najveći deo čovečanstva. A onda na samom kraju, u finalu, u playof-u istorije će doći do čudesnog ispoljavanja Njegove sile, koja je do tada uglavnom bila samo u srcima i iskustvu onih koji vole Božje puteve.
6. Tu se takođe vidi kakvu je pustoš intelektualizam naneo Crkvi i kakav je plod doneo. Kao u vreme lutanja u pustinji tako je i danas. Intelektualizam je vrućina koja je isušila i ožednela narod. Božja intervencija se ne predstavlja uzaludno slikom kiše. Pozni dažd Svetoga Duha.
7. Poslednje izlivanje milosti na ovu planetu će biti dosada neviđeno i nečuveno ispoljavanje Božje sile.
10 A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.
1. Ovo nama se odnosi na sledbenike koji nisu u sistemu verskih vlasti. Dakle ovde se naglašava suprotnost od knezova ovog veka. Oni nisu spoznali, nisu bili u stanju da dođu do poznanja, koliko god da je delovalo da aktivno traže. Njihova pobožnost je bila spolja i institucionalna. Oni su izgradili ljudske sisteme, zver i ikonu zverinu, lažni Prorok.
2. Naša je pobožnost darovana, otkrivena nam je bez našeg truda i zasluga. Ona je unutrašnja i ne zavisi od institucije.
3.Dakle njima ostavljamo intelektualizam a mi primamo duhovnost. Ovde kod nas je duhovnost prvi i poslednji metod i argument. Kod njih važi spoljašnji status a kod nas unutrašnja dubina.
4. Dakle za one koji razmišljaju o stvarima kako izgledaju spolja neka razmisle o tome kako je Gospod dao da se opiše stvaranje sveta: Duh Božji se diže nad vodom dok je tama iznad bezdana. Koliko je nerazumno pozivati se na učenost i poznavanje doktrina nasuprot večnom Duhu? To je pečat Božje sveprisutnosti i Hristov život koji je začeo život Spasitelja u Marijinoj utrobi. On poznaje samu suštinu stvari.
5. Mi smo iskustveno doživeli uticaj Duha, mi prenosimo dalje to što nam je otkriveno. Isti taj Duh koji ima pristup Svemoćnome dolazi sa nama u kontakt. Zar ova veza nije od prvoklasne važnosti? Kako možemo pomisliti da bi Bog mogao primiti bilo koju službu koja nije iz duhovnog izvora?
6. Kada su apostoli imali sastanke, na kraju su donosili zaključke izjavom: Mi i Duh sveti smatramo...
Kakvi su to apostolski naslednici danas ukoliko nemaju isti ovaj pristup, isti kontakt, isto živo pristustvo Božje, kroz Njegovog Duha?
7.Ovo je alfa i omega nauke o inspiraciji i interpretaciji, nasuprot svih bezbožnih mešavina raznih vavilonskih teorija: A nama je Duh otkrio. Intelektualisti se ovoga plaše, ovo im je nesigurno i nedovoljno, jer nisu iskusili dubine Božje. Zato je psalmista napisao: Dubina doziva dubinu. Tj Božja dubina Duhom svetim se daruje Njegovom narodu i tako postaje Duh Sveti u svojoj Crkvi sve u svemu.
11 Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg.
1. U prethodnom stihu smo videli prvi argument za duhovnost i protiv lažnih i nezavisnih uticaja, a to je da je Duh sveprisutan i moćan sudija, punina božanstva. Dakle prvi stub je prioda Boga.
2. Drugi argument je u prirodi čoveka. Čovek je trostruko biće, duha, duše i tela. Čovekov duh je tema koja je malo proučavana u hrišćanstvu. Već smo pisali o tome da čak i okultisti i druge religije često imaju veće spoznaje o čovekovom duhu. Izuzetak za to je rad blagoslovenog učitelja Watschman Nee-a. On je o tome dosta napisao pod uticajem inspiracije od Boga.
3."Naš duh nije materijalan, a ipak postoji nezavisno u našem telu. Stoga mora da on ima svoju duhovnu suštinu, iz koje će proizići različite sposobnosti za obavljanje Božijih zahteva čoveku." (W.Nee, http://www.lsvtm.com/1-intuicija.html)
4. Suprotno uverenju mnogih, čovekov duh se slobodno može posmatrati kao jedan zaseban čovekov etitet. Čovekov duh može da putuje van tela, da bude upotrebljen od viših sila dobra i nižih sila zla.
Ovde je to jasno potvrđeno time što je prikazano da čovekov duh živi u čoveku. Čovekov duh je jedno njegovo posebno postojanje koji ima svoj vlastiti život i saznanje.
5. Priroda našeg duha predstavlja tajnu. "Izvan našeg sadašnjeg razumevanja je da shvatimo supstancu duha. Ono što danas znamo o njegovoj suštini dolazi posredstvom različitih manifestacija u nama. Ovde nećemo pokušati da odgonetnemo buduće misterije, nego ćemo samo nastojati da otkrijemo duhovni život; dovoljno nam je znanje o sposobnostima ili funkcijama i o načinu na koji možemo slediti duh." W Nee vidi tri sposobnosti našeg duha tj. intuiciju, zajednicu i savest.
6. Slično i još u većoj meri je sa Božjim Duhom. O prirodi i suštini Božjeg Duha se govori u Pismu pod velikim velom tajne. Nije nam dato da u to ulazimo dalje od onoga što nam je otkriveno. Kao i u slučaju našeg duna tako je i božanski Duh u Pismu poznat više po tome kako deluje.
7. Ovaj stih je jedno od izrazitih mesta u Pismu u kome se govori o delovanju Duha. Preko ljudskog duha, sa kime svako od nas ima iskustva, možemo da saznamo o Božjem Duhu. Ovde se kaže da kao što naš ljudski duh poseduje svoje jedinstveno saznanje tako i Božji Duh jedino zna šta je u Bogu.
8. Dakle za razliku od svih stvorenih bića koja imaju svoja ograničenja i ne mogu ući u samu suštinu Božjih tajni, božanski Duh ima pristupa svim tajnama svemoćnoga i večnoga Boga. Za nas se odnosi to da Bog živi "u svetlosti kojoj se ne može pristupiti", ali ne i za Duha.
9. Premda se za Božjeg Duha uzima za tačno da je on Ličnost, priroda ove ličnosti je posebna u odnosu na ostale dve ličnosti božanstva i ne može da se poredi sa njima kako to obično automatski čine tradicionalna učenja o Trojstvu koja su proistekla iz atanazijskog kreda. Sveti Duh mora da se posmatra u toj posebnosti od početka do kraja biblijskog otkrivenja.
10. Mi verujemo da postoje dve božanske ličnosti od večnosti a tri od utelovljenja. Tako da ono što se naziva duhom u Starom Zavetu nije isto što je Sveti Duh u Novom zavetu. Nije isto duh samo i isključivo božanskog bića i Duh bogoljudskog koje je začeto u Mariji.
11. Pavle ovde ukazuje na Duha kao isključivi izvor saznanja. Ovo je koren borbe protiv intelektualizma i "duševnosti" u hrišćanstvu. Mi ne možemo ništa saznati o Bogu osim putem Svetog Duha slično kao što ne možemo ništa saznati o čoveku osim preko čovekovog duha.
.12 A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;
1. Ovde se govori o daru Svetog Duha čovečanstvu što je isti onaj veliki dar čoveku kao što je Isus.
2. Potrebno je da vidimo najmanje dve strane ovog dara za nas: Jedno je to da je time što je Bog postao čovek, čovekov duh je dobio mogućnost da primi Božjeg duha. Pokidana veza našeg i Božjeg duha je ne samo popravljena nego smo dobili još bolji pristup. Jer je u Starom Zavetu duh padao na ljude kao božanska sila sa Neba, a u Novom je stanovanje Božjeg duha u nama.
3. U Hristu je božansko i ljudsko postalo jedno. U Hristu je naš i Božji Duh jedno, a ne dvoje. Ovo se dešava verom, a za veru je potrebo ono iz prethodnog stiha: prava spoznaja.
4. Naš duh može takođe da primi i drugog duha. U tom slučaju ljudi gube spoznaju, ne znaju šta im je darovano. Oni više u duhovnom pogledu ne znaju ništa. Zato se kod nas u našim Zajednicama, koje su božanski vođene, ispitivaju duhovi jesu li od Boga. To duhovi u množini se odnosi na ljudske duhove.
5. Kada se kaže proročki duhovi se pokoravaju prorocima tu se misli na duhove ljudi u kojima se pojavljuje proročki dar. Kada se govori o duhovima pravednika u nebeskom Jerusalimu, tu se misli na duhove živih vernika koji su u duhovnoj zajednici sa Hristom i Njegovim duhom. Kada se govori da je Isus sišao duhom i propovedao duhovima u tamnici, to se odnosi na vreme pre potopa kada je Gospod progovorio: "Neće se duh moj doveka preti sa ljudima!" U ovom slučaju duh ima značenje druge božanske ličnosti iz večnosti.
6. Dakle čovečanstvo je u Novom zavetu u novom položaju u odnosu na Duha, jer je Hristos podigao ljudsku prirodu, dakle i ljudskog duha do božanskih visina. Nažalost mnogi odbijaju da poveruju u Hrista i na taj način umesto da se okoriste ovim darom, radije primaju niže duhove, svetovne i ljudske, demonske.
13 Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.
1. Dakle mi ne govorimo, kao lažni učitelji svetovnu i čovečiju mudrost, proisteklu iz duhova ovog sveta. Mi govorimo ono što nas je Sveti Duh poučio iznutra. A takođe se to odnosi i na trenutno nadahnuće Svetog Duha koje iznosimo na način koji se kod nas zove propoved.
2. Svako može naučiti i izneti neko predavanje, ali propovedati može samo nadahnuta osoba.
3. Ukoliko je osoba bila nadahnuta i pod vođstvom Duha, to ne mora da znači da je uvek pod nadahnućem. Duh ostaje uvek glavni autoritet iznad svakog čoveka. Nijednom čoveku nije dato da bude nepogrešivi autoritet i da mu reč bude ovekovečena, kao što je to slučaj sa Duhom.
4. Obzirom da se Duh služi ljudima kao kanalima, tako možemo slobodno da kažemo da je reč kroz Pavla i druga nadahnuta oruđa u istoriji, Božja reč. Ovu reč potvrđuje Duh svojim autoritetom u našem realnom vremenu.
5. Zato je uzaludno proučavati Bibliju kao što rade skolari, šta je Božja reč značila za njih tada bez da ne idemo Duhu da nam pokaže šta ta reč znači za nas danas.
6. Pošto je Reč nadahuta i tumačenje mora da bude samo nadahnućem i nikako drugačije!
7. Pošto je tumačenje duhovno onda će i to što činimo biti duhovno!
8. Dakle prepoznajemo ovu nebesku duhovnu nit: DUH - inspiracija - inerpretacija - delovanje.
9. Vrlo jasno je da je Sveti Duh vođa i centar božanskog dela za poslednje vreme. Jer je odlika probuđenja za poslednje vreme da je to duhovno probuđenje. Kao što je i jasno da će odlika otpada u poslednje vreme biti intelektualizam i ljudska, svetovna sila i veličina. Duh je u intelektualizmu, filozofskom, svetovnoj mešavini zlata, srebra i gvožđa, stavljen na stranu. Napravljen je i gradi se lik zverin. A uništiće ga u prah i pepeo jedan obični kamen, što je jasna slika za delo Svetog Duha.
10. Zato je u ovo poslednje vreme ispravno krštenje ne samo u Hristovo ime, bez imena Svetog Duha. Jer je prorečeno da će mnogi uzimati Hristovo ime u svojim ljudskim delima, ali neće sve, nego samo jedno Božje delo, biti od Svetog Duha.
11. To što je od sveta biće suprotni put od ovog duhovnog. Oni će pokušati prvo da deluju, da grade lik, pa će tom liku biti udahnut život, lažno nadahnuće. Mi ovo odlučno odbacujemo.
12. Prvo Duh i duhovno tumačenje, a onda i duhovni posao. Ovo je pravednost verom.
14 A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.
1. Ovo je mesto gde je naš prevod netačan. Jer ovde Pavle ne govori protiv telesnih u prvom redu.
2. Ovo telesni bi trebalo da se prevede kao duševni. Dakle duševni čovek, duševni hrišćanin. Ne obavezno neko ko je otvoreno telesan i otvoreno i telesno greši je nasuprot duhovnosti.
3. Nasuprot duhovnosti je duševnost. Iako je biti duševan u našoj kulturi jedna od najvećih pohvala, u hrišćanstvu je to pobuda protiv autoriteta Duha.
4."Za razliku od duhovnih hrišćana, koji ne traže toliko objašnjenje koliko iskustvo toga što su jedno sa Bogom, ti vernici marljivo traže neko razumevanje u svom razumu. Oni vole da se prepiru i raspravljaju. Njih ne brine neuspeh njihovog životnog iskustva za dostizanjem njihovog ideala; muke im zadaje njihova nesposobnost da shvate ovaj nedostatak duhovnog iskustva! Oni pretpostavljaju da mentalno znanje znači imati iskustveno. Ovo je veoma velika zabluda." (http://www.lsvtm.com/2-iskustvo-duscaronevnih-vernika.html)
5. Nema nikakve sumnje da se radi o najvećoj zabludi poslednjeg vremena: Samo saznanje ili razumevanje je dovoljno za duhovnost. Ova zabluda je omega svih zabluda i jeresi.
6. Naš stav o duhovnosti je utemeljen na učenju o nemogućnosti čoveka da duševnim putem dođe do spoznaje o Bogu. Bog komunicira sa čovekom isključivo putem duha.
7. Brat Nee prepoznaje tri odlike duše: volja, razum i emocija. Vrlo je važno da prepoznamo da kroz duševne odlike našeg bića ne možemo spoznati Boga niti Božju Reč. I još više nego to: to što je od Svetog Duha mu se čini kao ludost. Zato su se Korinćani našli u velikoj opasnosti kada su pustili duševne učitelje da ih poučavaju i vode.
8. Lažni učitelji ne mogu da ne budu neprijatelji onih koji nose Jevanđelje. Oni nikako ne mogu da ostanu neutralni na pozive unutrašnjeg čoveka. Prava duhovnost ih čini nemirnima i nervoznima. Oni se iznutra dugo protive, a kada prekipi, ispoljavaju otvoreno neprijateljstvo i progonstvo.
9. Oni nikako drugačije nisu mogli da zauzmu pozicije u Korintu bez da su napali Pavla i njegovo učenje. Vernici koji otvoreno telesno greše nisu tolika opasnost za život crkve od ovih duševnih. Oni su prijatelji spoljašnje pobožnosti koja se veoma dobro prima na čovekovu staru i grešnu prirodu. Ovi učitelji uglavnom, ako ne prave neke velike i uočljive greške, uglavnom imaju velikog uspeha.
10. Unurašnje i duhovno se veoma teško probija i dokazuje u takvoj atmosferi. Potreban je veliki rad i sila da bi se razotkrila priroda i pozadina duševne pobožnosti.
11. Uz to moramo da naglasimo da se ovde ne radi samo o tome da Pavle govori o ljudima koji su duševni nego i o duševnosti unutar samih nas. Ukoliko ovde posmatramo samo druge koji se u spoznaji Boga oslanjaju samo na intelekt i volju, promašili smo. Mi treba da čitamo ovako: I naš duševni čovek (naš duševni etitet) ne može da razume ono što je od Božjeg Duha.
12. Još jedan prevod: Onaj koji poseduje samo svoje prirodne sposobnosti ne može razumeti šta je do Duha. Dakle ovde je jasno da se radi o ljudima koji ne poseduju dar Svetog Duha. Jer samo duhovni vernici imaju dar Svetog Duha. Svi imaju duh i dušu, ali nemaju svi Duha.
13. Duhovno rasuđivanje je dragocen i redak dar u modernom hrišćanstvu. Puno univerziteta i teoloških škola, a sve manje duhovnosti i traženja Božjeg glasa. Moderni fariseji su prevrnuli svet da bi našli sebi slične i načinili su ih sinovima paklenim gorim od sebe sedam puta.
14. To ni malo ne umanjuje činjenicu da postoje Božji ljudi u ovom vremenu koji pravilno upravljaju Rečju istine. Jedini autoritativni tumač Svetog Pisma je njegov Autor, Sveti Duh. Ovo je osnova naše nauke o autoritetu.
15. Mi često čujemo stavove koji na prvi pogled deluju oprezno i ponizno, čak pobožno, a u sebi kriju odricanje od vrhunskog autoriteta. Kada neko tvrdi da se Biblija ne može razumeti, to je razdvajanje čoveka i Duha. Kada neko kaže da svi tumače Bibliju na svoj način, a svako može u Bibliji pronaći potvrdu za svoja uverenja, to ništa manje bezbožno kao i ateizam. Jer gde je onda Duh Sveti ako svako može da tumači kako hoće!?
16. Snažno delovanje Duha će potvrditi ispravan stav. Duh će voditi ka snažnom konsenzusu i jednoglasju svih onih koji mu se obrate za vođstvo.
17. Takođe je strano i bezbožno od strane velike većine teologa koji kažu da postoje pravila tumačenja Biblije. Hermenautika kao metoda tumačenja sadrži u sebi apsurd koji je protivi svakoj pravoj duhovnosti. Jer Isus i Pavle ne bi mogli proći hermenautički sud. Oni su tumačili van pravila, Duhom Svetim. Jer kao što je pitanje Zakona, tako je i sa hermenautikom. Kao što pre Zakona i bez Zakona prvo stičemo iskustvo sa milošću i propoved vere stavljamo na prvo mesto, tako mi ispred hermenautike stavljamo nadahnuće.
18. Ne mogu pravila da zauzmu mesto broj jedan koje pripada duhovnom razmatranju. Pravila su na drugom, trećem i desetom mestu, a da ne govorimo o tome da ih negde uopšte i nema. Duh će voditi sve iskrene istražitelje ka istim zaključcima, često nezavisno jedni od drugih. Nakon toga će oni svoje utiske složiti u reči, iskaze, izjave, pouke, a poslužiće se i hermenautičkim pravilima kao pomoćnim sredstvom ako ih Bog tako bude vodio.
19. Hermes može da bude dobar sluga, ali ne može da bude bog! Bog je Duh i ne može da mu se posluži osim u Duhu i istini.
15 Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.
1. Evo revolucinarnog mesta u Pismu! Za telesni um neverovatna izjava! Uvek je dobro zastati na ovim mestima i dobro ih primiti u sebe. Jer ovde nauka o autoritetu ide mnogo dalje od onoga kako se često propoveda, posebno u crkvama augsubrške ispovesti.
2. Jer za tradicionalne hrišćane ovo ne predstavlja nikakav problem. Oni imaj nauku o neprikosnovenom autoritetu duhovnih vođa. Postoji čak nauka o nepogrešivosti jednog čoveka. Postoje jasne izjave o autoritetu institucije, Postoje izjave poput ovih: Njega je Bog tu postavio i nemamo mi šta da dovodimo u pitanje.
3. Da li ovde zaista imamo potvrdu za neku vrstu duhovnog starešinstva? Kako je moguće smrtnom čoveku dati ovoliku važnost? "Čovek ispunjen Duhom može sve da ispita, ali on sam ne podleže nikakvom ljudskom sudu."
4. Duhovni čovek je vernik koji je primio dar Svetog Duha. On se potpuno i isključivo oslanja na Hrista za svoje spasenje. On ispunjava onu reč da se Bogu služiti može samo u duhu i istini. Mi tu vidimo da istina i dar Svetoga Duha idu zajedno. Nema krštenja Svetim Duhom bez pravilnog shvatanja najvažnijeg pitanja o Hristu i spasenju.
5. Ovde je tačka razlaza između tradicionalnog hrišćanstva i crkava koje su naslednice Reformacije. Nauka o neprikosnovenosti duhovnog čoveka se odnosi isključivo na ljude i pojedince koji veruju u Hristovo savršeno delo za čovečanstvo, nezavisno od toga kakav položaj imaju u institucijama hrišćanske religije.
6. Pavlovi protivnici su bili takođe kršteni hrišćani. Još u ono vreme visoke čistote Jevanđelja, protivnici su dolazili iznutra. Upravo iz toga razloga niko od nas koji uzimamo na sebe to sveto ime, ne sme da se pokorava autoritetima koji imaju ime hrišćana ali nisu u skladu sa istinom i duhom Isusa Hrista.
7. U hrišćanstvu osim tradicionalističkih učenja i učenja Reformacije postoji i treća struja, učenja tzv. slobodnih crkava. Ova učenja su se formirala u vreme Reformacije i odbacuju luteranski koncept o dve pravednosti. To su struje koje su do današnjeg dana vrlo aktivne u širenju i propagiranju svojih duhovnih puteva. Upravo na ovom terenu je nastalo toliko mnogo verskih zajednica. Bog je u svom proviđenju kroz svoje proroke pokazao da će u poslednje vreme biti mnogo različitih torova ovaca ili žena, što je slika za učenje i zajednice poslednjeg vremena.
8. Tradicionalna učenja imaju svest o duhovnom autoritetu pojedinca na osnovu njegove pozicije u instituciji. To nije biblijski. Ipak se i u tradicionalnom hrišćanstvu otvaraju vrata za poštovanje duhovnog autoriteta pojedinaca koji su ne obavezno na visokim položajima u organizacijama, već ostvareni nekim duhovnim podvigom i istaknutom duhovnošću.
9. Po tome su tradicionalisti čak u boljoj poziciji nego slobodne crkve, jer u ovim poslednjim gotovo da je potpuno isčezla duhovnost kao kriterijum autoriteta. Slobodne crkve svojim odbijanjem da kao izvor duhovnosti proglase isključivo Hristovo delo došle u vrlo jadnu poziciju. Kao osnovni izvor duhovnosti u slobodnim crkvama se sve više i više postavlja ljudsko iskustvo i doživljaj. Na taj način se u tim crkvama čovek postavio na mesto Boga i duhovnost opada vrlo velikom brzinom jer Bog ne može da podrži ništa gde mu se krade slava.
10. Samo tamo, u onim učenjima i zajednicama gde se gaji prava reformatorska osnova Hrista kao jedinog izvora duhovnosti, tamo gde se spasenje vidi samo kao dar milosti kroz ono što je Hristos učinio za nas, gde se osnova duhovnosti i spasenja ne vidi u onome što On čini u nama ili u nekoj organizaciji, tu se pojavljuje pravi biblijski duhovni autoritet iz 1. Kor.2.
11. Samo ovaj put je put blagoslova i nema limita u duhovnom rastu i neće ga savladati paklena vrata. Da pogledamo šta uči Pismo o autoritetu.
12. Dakle Bog je neosporni autoritet a isti taj autoritet ima Njegova pisana Reč. To nije drugi autoritet nego jedan jedini koji se pojavljuje u Reči. Isti taj jedan autoritet imaju oni ljudi koji su verom u Hrista primili dar Svetoga Duha.
13. Dakle mi učimo tri autoriteta na ovoj Zemlji, koji nisu tri nego jedan te isti. Bog, Reč i svedok. To je potvrdio Isus u svojoj zemaljskoj službi izjavljujući da onaj koji posluša ili ne posluša svedoka, kao da Njega sluša ili ne sluša.
14. Duhovni čovek na taj način i pored toga što je i dalje grešnik, dobija na dar izuzetne sposobnosti što je predstavljeno u viziji o četiri živa bića puna očiju. Duhovni sve razgleda, dakle on ima dar razgledanja, duhovnog razmatranja. Od njega je veoma teško šta sakriti, slično kao što se Jelisije čudio da mu dolazi žena Sunamka sa svojom potrebom, a da mu Bog to prethodno nije objavio.
15. To da duhovnog čoveka niko ne razgleda to se naravno odnosti na to da on ne podleže ljudskom sudu, nezavisno od Svetog Duha. Kao što neko ko je vojnik, ne podleže civilnom sudu, tako je i sa duhovnim čovekom. On ima nebeski imunitet, nebekog ambasadora i svedoka duhovnih realnosti. Bez molitve i slušanja Božjeg glasa je nemoguće razumeti radnje i kretanja duhovnog čoveka. Suditi ga bez tih duhovnih osnova je ovde po Pismu nazvano nelegalnim i bezakonim.
16 Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo
1. U ovom stihu imamo zaključno sva tri autoriteta. Citat iz Isaije 40, 13.14 glasi: "Ko je upravljao Duhom Gospodnjim? Ili Mu bio savetnik i naučio Ga? S kim se dogovarao i ko Ga je urazumio i naučio". Ovim Pavle podvlači tvrdnju da je duhovni čovek u posedu istog autoriteta kao što je sam Božji autoritet.
2. Izvođenje dokaza je kroz Pismo. Uređenje Božjeg carstva nije demokratsko. Bog nema savetodavne organe i ne pita nikog za mišljenje. Bog vlada apsolutno i suvereno. Takvo je i kretanje božanskog Duha. Obzirom da Božji Duh deluje kroz ljude tada je nadahnuta osoba unutar istog božanskog suvereniteta takođe nedodirljiva.
3. Duhovno se ispituje samo kroz duhovno. Neko ko uopšte ima potrebu da ispravlja, savetuje, nauči i urazumi ono što dolazi od Duha, pokazuje svoju telesnu ili duševnu osnovu. Vrlo često kada se iznose poruke i istine nadahnute od Boga, suprotstavlja im se ne samo duh otvorene pobune i protivljenja, već mnogo češće u prikrivenoj formi duh korigovanja, kritikovanja spoljašnjih stvari, unošenjem privatnih pitanja itd.
4. Zašto apostol ovde ističe dar Hristovog uma u vernicima? Zar ne bi bilo prikladnije da je napisano da mi imamo Hristovo srce? Uopšteno u našoj religiji se govori mnogo više o unutrašnjoj promeni u verniku a mnogo manje o promeni na nivou razuma i misli. Međutim očito je da se ovde vodi najveća bitka, na nivou ideja, učenja.
5. Već spomenuta nadahnuta studija Watschman Nee-a veoma dobro razlaže problematiku obnovljenog srca ali neobnovljenog uma (nous). Nije nimalo bazazleno prihvatiti nauku i uticaj koji je iz sumnjivog izvora. Ovde Pavle jasno pravi razliku između njegovog pokreta i učenja sa učenjima onih koji su mu stalno bili za petama da obmanjuju učenike i prevode na svoju stranu. On ovde kaže: Mi imamo originalno i od Boga dato učenje, mišljenje koje je formiralo naš razum u Hristu i dalo mu jaku potvrdu među vama. Da li ste svesni toga da je otpor našem uticaju isto kao što je otpor samom Božjem Duhu koji je celi Bog!
6. Po učenju Svetog Pisma mora uvek da bude onih koji zastupaju istinu koja je od Boga. Postoji jasna linija svedoka kroz celu istoriju i mi polazimo od te činjenice kada god razgovaramo o pitanjima autoriteta. U ovo današnje vreme postoje ljudi, mora da postoje, koji zastupaju pozicije istine. Razlika u odnosu na vreme Pavla je samo u tome, da mi ovde imamo apostolsku reč jednog već Duhom krštenog čoveka, dakle potpuno u skladu sa istinom za ono vreme. Mi u ovom trenutku svete istorije još uvek nemamo takvog. Mi imamo samo obećanje o tome da će "Ilija doći". To mi tumačimo na taj način da postoji Božji pomazanik kao i cela grupa Božjeg naroda koji će ga slediti, koji je tek na putu usavršavanja.
7. Korinćani su trebali da razumeju da je pokret probuđenja preko apostola Pavla prorečeni Božji narod, kojeg poruku ne smeju odbaciti niti meriti ljudskim merilima. Poslednji pokret probuđenja je takođe prorečen između ostalog slikom Hrama na kraju Jezekilje proroka. On nije smeo da se meri ljudskom merom lakta, nego anđeoskim laktom koji beše s podlanice duži od običnog (Jez.40,5).
8. Kakav je to dar Hristovog uma? To je drugačije nego što mnogi vide ovaj stih. Ovde se ne radi o preobražaju koji je objavljen u prorocima: "daću im novo srce i novog Duha".
Novo srce je slika za novu ljudsku prirodu koja je nastala Hristovim utelovljenjem, životom i smrću. Novi Duh označava promenu u samoj božjoj prirodi Hristovim delom. Dvojica su postala Trojica. Sveti Duh nije više samo delotvorna sila nego Duh božansko-ljudske osobe. Ovo su dva moćna poklona čovečanstvu. Kada je nova, unutrašnja i duhovna priroda čoveka povezana sa Svetim Duhom, tada je otvoren put savršenstva.
9. Pored toga, međutim je potrebna i promena, obnovljenje uma. Apostoli nisu imali samo obnovljeno srce i izlivanje Svetog Duha, nego su imali i apostolsku nauku, koja je promenila njihov način razmišljanja i gledanja na stvari.
10. Imati Hristov um je dar kroz prosvetljenje, da se razume Sveto Pismo i prevaziđu tradicije, koliko god da su one imale svoje mesto u svoje vreme. To je novo vino o kojem je Hristos govorio. Pavle je svom učeniku Timotiju dao jasan nalog koji objašnjava oba dara Božja: "Pazi na sebe i nauku"!
