Sud vere - javni greh

 1 Vrlo se glasi da je kurvarstvo među vama, i takvo kurvarstvo kakvo se ni među neznabošcima ne čuje, da nekakav ima ženu očevu.

1. Ovde počinje odsek poslanice koji se obično naziva "Crkvena disciplina". Mi imamo drugačiji pristup. Crkva je pojam koji se jako zloupotrebljava i najčešće je sinonim za instituciju. Za nas je crkva pre svega telo vernika. Obzirom da je veliki deo tela izvan institucije, za nas je prikladnije da ove odseke nazovemo sudovima vere. To znači da svako ko se izjašnjava kao vernik podleže sudu vere.

2. Iz prethodnog stiha smo zaključili da je Pavle želeo sređeno stanje pre nego što se lično pojavi u Korintu. Ovde bez okolišanja prelazi na konkretne probleme Zajednice. 

3. Kurvarstvo je dobar prevod. Dakle prekšaj sedme zapovesti se odnosi na različite vrste odstupanja od božanskog plana u vezi seksualnosti. Jedan vernik je bio u vezi sa ženom koja je prethodno bila sa njegovim ocem. Ovo je po Mojsijevom zakonu bilo nedozvoljeno.

4. Ovde vidimo da je takva veza u antičko doba bila neprihvatljiva ne samo za izrailjski narod. Da upravo u Zajednici koja nosi Hristovo ime, jedan član čini javni greh, za koji se pročulo i preko granica grada Korinta, je bilo neprihvatljivo.

5. Da apostol ovde ne kaže da je kurvarstvo samo stvar pojedinca, nego da je "među vama" podržava nauku o kolektivnoj odgovornosti tela vernika. Bog ne sudi samo pojedincu nego i telu. Dakle niko od delova tela ne može da se opere od odgovornosti.

2 I vi se još nadimate, mesto da plačete, da se izvadi između vas onaj koji je učinio to delo.

1. Ovde se pokazuje još jedna posledica duhovnog slabljenja koje je započelo dolaskom lažnih učitelja. Dakle nikako ne možemo pretpostaviti da su lažni učitelji učili nemoral. Prvi Pavlovi protivnici su bili legalisti i propovednici morala. Oni sigurno nisu spolja gledano, podržali nešto što je u tolikoj meri odstupalo od Zakona.

2. Oni su u ovo vreme u kome Pavle piše očito već napustili Korint, zadovoljni svojim radom na promovisanju Zakona kao uzroka spasenja. Međutim legalizam nikada ne doprinosi jačanju morala, što bi na prvi pogled moglo da se pretpostavi. Oni su propovedima Zakona, taj Zakon ne utvrdili, nego naprotiv. Oni su propovedima Zakona zamračili milost koja je životno važna za ono što su hteli postići - poslušnost.

3. Iz legalističkog izvora izlazi svaka vrsta nečistoće. Ljudi kojima je uzeta milost, nemaju snage da se odupru sili greha. I onda ostaje samo izbor: ili ćemo biti licemeri, skrivajući dvostruki život pod koji smo potpali, ili ćemo spustiti zahteve Zakona.

4. Ovo nadimanje se odnosi na jednu struju u crkvi koja je otišla u krajnost antinomizma, verovanja da Zakon više ne igra ulogu za onoga ko je obraćen. Teško je pretpostaviti da je ovakav stav ušao u crkvu spolja. Ovo je bilo više izvrtanja učenja o milosti koji im je ostavio Pavle. To je proisteklo iz one struje koja je tvrdila da sledi Pavla. Njima je ovo delovalo kao odlična duhovna reakcija na mučnu i neslobodnu atmosferu koju su doneli propovednici morala. 

5. Ovde im Pavle oštrim mačem odseca svaku odstupnicu. Kada neko zavitla duhovnim mačem, tada će sigurno ovaj ili onaj biti povređen. Greh je toliko strašan i neprihvatljiv, čak i više sa stanovištva milosti, nego sa stanovištva Zakona. Kada smo pod milošću, imamo veće razumevanje Božje ljubavi i žrtve. Isus je umro za naše grehe, i to nas poziva na dublju odgovornost. U Hebrejima 10,29 piše: "Koliko li će veću kaznu zaslužiti onaj koji Sina Božjega pogazi i krv zaveta kojom je posvećen za nečistu smatra i Duha milosti uvredi?"

6. Vernik novog zaveta i novog otkrivanja Božje ljubavi plače između trema i oltara zbog greha. Ovo je jasno spoljašnje obeležje Božjih ljudi: Hristov duh koji plače i uzdiše! Javni greh znak neverstva i prevare; javni plač znak vere i reakcija čistote.

3 Jer ja, koji ako nisam kod vas telom, ali duhom tu živim, već odsudih kao da sam tamo, da se onaj koji je to tako učinio,

4 U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našeg Isusa Hrista,

5 Da se onaj preda sotoni na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda našeg Isusa Hrista.

1. Fraza da se neko preda sotoni se odnosi na isključenje iz Zajednice. Takva formulacija otkriva mnogo o prirodi duhovne borbe, o značaju duhovne Zajednice Tela vernika kao i o tome koliko važnu svrhu ima sud vere.

2. Očito je da je pojedinac koji uživa prednosti Tela, mnogo manje izložen demonskim udarima nego onaj koji je unutra. Telo ima svoje ozračje i blagoslov i predstavlja moćnu branu u svetu u kojem vlada haos i bezakonje.

3. Mučenje tela. Mi smo na mnogo mesta objašnjavali, tako i ovde. Potrebno je prepoznati značenje pojma tela ili pojma duha zavisno od toga kako se upotrebljava. Kada idu zajedno ova dva pojma gotovo uvek se odnose na novu i staru prirodu čovečanstva. Ne odnose se na fizičku i duhovnu komponentu strukture čoveka. U ovim stihovima imamo i jedno i drugo značenje pojma tela. Kada govori o svom prisustvu duhom, tada Pavle misli o svom duhu, ne o novoj prirodi. 

4. Mučenje tela se odnosi na to da će ovaj kažnjeni pojedinac biti prepušten nižoj, staroj prirodi, životu paklenog postojanja bez Hristove spasonosne prisutnosti. Sigurno ne može da znači da će ovaj čovek stradati samo telesno. Njegova kazna je u tome da neće imati udela u blagoslovu zajedništva niti sa Bogom niti sa telom vernika.

5. Izražava se uverenje da će takav da se vrati u vlast novog postojanja, koje će da zaseni to staro, koje se čoveku brzo smuči, kada zna za bolje. Ova nada je realna jer je Korintska crkva imala dobru pouku, primer i iskustvo života u Hristu. Međutim gde da se vrati vernik crkve u kojoj takve pouke i primera nema! Takav je i bez da javno greši u težoj poziciji nego onaj koji ima i istinu i greh. Toliko je istina presudna za život vere! U svakom slučaju bi povratak trebalo da bude pre smrti ili Sudnjeg dana.

6. Ovaj stih otkriva još dublje temu o kojoj smo pisali u drugom poglavlju, o čemu je veoma nadahnuto pisao učitelj Watchmann Nee. Učenje o čovekovom duhu je učenje o trostrukoj strukturi čoveka u kojoj se duh posmatra kao najviše postojanje ličnosti. Duh nije nepersonalna celina, već etitet koji ima sve odlike ličnosti kojoj pripada. 

7. Neki autori su sa žaljenjem konstatovali da čak i okultisti o čovekovom duhu znaju više nego hrišćani, koji pored toga što imaju ovaj i mnoge slične stihove, ne mogu da prepoznaju mesto i sposobnosti sopstvenog duha.

8. Ovde se otkriva da duh može negde biti prisutan vantelesno. Okultisti se za ovakva putovanja i sposobnosti svog duha veoma trude i manipulišu. Jedan vernik za razliku od njih, ne upravlja svojim duhom kako hoće. Bog je taj koji preuzima kontrolu nad duhom i vodi duh po Svom nahođenju i premudrosti.

9. To ne znači da je Božja kontrola našeg duha preterana i da čovek sam nije u vlasti duhom biti na nekim mestima, posebno kada ih poznaje iz svoje istorije. Naš duh veoma brzo može biti putem misli na mestima našeg detinjstva, mladosti itd. To nije nikakav greh.

10. Kada je međutim u pitanju duhovna borba, Bog naš duh na tajanstven način mobiliše i koristi kao oruđe. Molitvom se duh izdiže do najvećih visina i priključuje se "duhovima savršenih pravednika"( Jev.12,23). Tako govorimo o duhovnom prisustvu, koje je slično kao samo pristustvo Božjeg duha, koje je ne realno, nego duhovno prisustvo, koje je opet duhovno realno. A duhovna realnost je važnija nego ona koji mi nazivamo prava, fizička realnost.

11. Na taj način će Pavle biti duhovno prisutan na sastanku vernika u Korintu. On zna iz iskustva i uverenja, da će Bog njegovog duha upotrebiti u duhovnoj borbi koja će se odigrati na mestu gde ne može da bude prisutan telom.

12. Nama je od velike potrebe da saznamo i iskusimo duhovna putovanja i duhovno postojanje jer bez toga ne možemo razumeti Božju reč. Takođe ne možemo da opstanemo u duhovnoj borbi u koliko ne poznajemo njene zakonitosti. Jedna, za naše pojmove uobičajena mržnja i zavist koja je usmerena protiv nas, može da sruši naš duh, čak i kada smo je nesvesni i kada osoba koja nas mrzi nije fizički prisutna u našoj okolini. To je puno značenje reči da naša borba nije sa telom i krvi.

13. Ovo je nakon trećeg poglavlja, petnaestog stiha, još jedno mesto u poslanici koje razlaže temu nemogućnosti otpadanja od pravog Jevanđelja. Kao i tamo, ovde se izražava ubeđenje da će se grešnik vratiti nazad. 

14. Neki su skloni da umesto ubeđenja vide mogućnost. Dakle ne radi se o tome da će se otpadnik i preljubnik sigurno vratiti nazad, nego postoji mogućnost da se vrati nazad, ukoliko postupite po savetu apostola. 

15. Možda bi i moglo tako da se čita, da nema pomenutog stiha u 3,15. Ponavljamo: apostolsko Jevanđelje je bilo toliko više i silnije od današnjih "jevanđelja", da svi oni koji su ga jednom primili u srce, više nisu mogli biti izgubljeni za večnost! Ovo je učenje Svetog Pisma, potvrđeno u Novom Zavetu.

16. Dakle vernik koji je izgubljen za večnost; ustvari nikada nije ni primio seme u svoje srce. Bilo zbog toga što mu je objavljeno lažno ili zbog toga što je tlo njegovog srca bilo loše.

6 Nije dobra hvala vaša. Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli?

7 Očistite dakle stari kvasac, da budete novo testo, kao što ste presni; jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos.

8 Zato da praznujemo ne u starom kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u presnom hlebu čistote i istine.

1. Zar ste tako duhovno oslabili da se hvalite svojim liberalnim stavom u odnosu na greh! Zar ste zaboravili da imate kolektivnu odgovornost? Ovo može da se kaže samo jednoj zajednici koja je u detalje poučena Božjoj nauci.

2. Mi odgovorno tvrdimo da gotovo da ne postoji hrišćanska zajednica danas kojoj bi mogle da se upute ovakve reči. Živimo u vreme u kojoj je vojska, narod svetinje, bacio istinu na zemlju (Dan.8)

3. Pavle podseća na pashalni zakon. U danima pred Pashu je svako jevrejsko domaćinstvo izbacilo svaki trag kvasca iz kuće. Prostorije su čak detaljno pregledane da se negde ne bi slučajno našao ni jedan trag kvasca.

4. Praznici su duhovni i imaju duhovno značenje. Ako je Pasha - žrtveno jagnje, Hristos; onda je nemoguće praznovati Njega i Njegovo delo spasenja, a istovremeno zadržati kvasac u kući. Hristova zajednica mora da oslikava Njegov čisti karakter.

5. Priroda kvasca, da se ubrzano širi na sve čestice brašna sa kojima dođe u dodir je prigodna slika za silu greha. Ona se u krugu vernika nikako ne sme potceniti. Vernik mora da bude svestan da i bez da aktivno greši, postoji mogućnost da pasivno bude onečišćen.

6. Lažna pravednost se hvali svojom spoljašnošću, ali joj u praznovanju duhovne Pashe, tj. svakodnevnom životu sa Hristom, to ništa ne pomaže.

9 Pisah vam u poslanici da se ne mešate s kurvarima;

10 I to ja ne rekoh za kurvare ovog sveta, ili tvrdice ili idolopoklonike; jer biste morali izići iz sveta.

11 A sad vam pisah da se ne mešate ako koji koji se brat zove, postane kurvar, ili tvrdica, ili idolopoklonik, ili kavgadžija, ili pijanica, ili hajduk; s takvima da i ne jedete.

1. Ovde se otkriva kako deluje pasivno onečišćenje. Isključivo iznutra, iz Zajednice! Neće te onečistiti nevernik grešnik, ne svetovni čovek. Postoje vernici Crkve i nevernici Crkve.

2. Dakle nikako ne možeš trpiti greh na bratu, bez da ga ne nazoveš pravim imenom. Velom šutnje, kompromisima sa lažnim vernicima i formalistima dovodiš svoju dušu u opasnost!

3. Zajednički ručak u Zajednici u kojoj nije proveden red Jevanđelja i sud vere će ti sigurno pokvariti želudac!

4. Šta je red Jevanđelja? To je zarobljavanje svake misli, svakog motiva, svakog dela i svakog iznošenja, na pokornost Hristu. Pavle je u početku poslanice uredio, Božjim Duhom unutrašnje stanje Zajednice. Sada nastavlja da uvodi red i spolja, time što ih razdvaja od onih koji uporno greše.

5. Mi ne možemo smatrati hrišćanskim zajednice u kojima se ovaj red ne provodi upravo tako, što se prvo dijagnosticiraju bezbožne ideje i uverenja, a nakon toga se provodi razdvajanje od onih koji se ne pokoravaju veri Jevanđelja. 

6. U okolnostima savremenih zajednica koje se nazivaju hrišćanskima, uglavnom se ovi principi ne mogu u potpunosti primeniti, jer pre svega, nema tog poučavanja koje su Korinćani imali. Shodno tome nema ni duhovnosti po kojoj su se oni mogli ravnati. Moderni vernik ne može da bude kriv ako je pogrešno naučen. Međutim i pored toga što pitanje krivice nije isto kao u vreme Pavla, sam po sebi duhovni bankrot modernog hrišćanstva je prokletstvo koje na svojim leđima nose nebrojeno mnogo vernika.

12 Jer šta je meni stalo da sudim one koji su napolju? Ne sudite li vi one koji su unutra?

13 A one koji su napolju sudiće Bog. Izvadite zloga između sebe.

1. Takozvani moderni vernici rade po pravilu upravo suprotno ovom pravilu. Oni ćute na grehe braće i sestara, a neprestano pokazuju prstom na grehe sveta.

2. Nikako ne biti deo Zajednice u kojoj nema poučavanja i suda vere! Gde ne vlada Jevanđeoski red, bolje je ostati i služiti Bogu kući.

3. Ovaj stih može da se poveže sa početkom Otk. 11. Jovan dobija nalog da izmeri one koji su unutra hrama, a predvorje ne treba da meri.

4. Pogledajmo samo ovo uputstvo, u kojoj meri se razlikuje od onoga što moderni vernici često tvrde. Oni kažu da oni nemaju pravo da sude svoje savernike, jer je Bog taj koji sudi. I najčešće ti isti ljudi istovremeno uzimaju to pravo da sude svet! Bog kaže da je sud vernika dao u ruke vernika, a sud sveta je On.

Služba i patnja

 1 Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.

1.Ovde se nastavlja tema iz prethodnih poglavlja. U prvom je iznesena problematika crkve u Korintu; u drugom ideal kako bi trebalo biti; u trećem uzroci problema. Ova struktura je božanskog porekla i nadahnuća: ne samo dijagnoza nego i lečenje. Ne samo znati kako ne treba, nego i dati primer. Kritikovati ali ne biti kritičkog duha.

2. U četvrtom poglavlju se ide dalje: Ukazuje se na apostolsku zajednicu, ljude oko Pavla i uopšte sve koji su u Hristu, kao primer službe i žrtvovanja. Valjda bi nakon ovoga Korinćani trebalo da naprave veoma jasnu razliku između onih koji istinski služe i drugih onih za čijim primerom su se poveli.

3. Početak ove službe je spoznaja o tome da je "reč njima došla a ne izašla između njih". Dakle spoznaja Hrista vodi ka stavu poniznosti i razumevanju statusa sluge, protivno ljuskoj prirodi, koja teži prvenstvu, konkurentskoj borbi i šizmi, cepanju.

4. Kako često vernici zaboravljaju da "sluga ne može biti više nego Gospodar". Ovo su Korinćani pod uticajem "duševnih poruka" lažnih apostola potpuno izgubili iz vida.

5. Tajne (mysterion) je duhovno znanje o kome je bilo reč u drugom poglavlju, primljeno božanskim prosvetljenjem. Pristav je stara reč (gr. oikonomos) koja označava osobu koja upravlja domaćinstvom.

6. Ovakvog stava nema kod lažnih apostola i lažnog Duha, koji uvek traži čast za sebe i želi da bude iznad Božjeg domaćinstva.

2 A od pristava se ne traži više ništa, nego da se ko veran nađe.

1. Vernost je jedini test. Vernost uvek uključuje prisustvo osobe kojoj se polažu računi. U Hristovoj priči o nepravednom upravitelju, pohvaljen je njegov postupak da nepravednim blagom stvara sebi prijatelje.

2. Dakle predmet vernosti je nezaslužena milost, poklon koji ne dolazi od nas. Predmet neverstva je u skladu sa time ne toliko nepravilno postupanje koliko bogoslužba ljudskim elementima.

3. Božanska pravednost, pa čak i kada se sa njome nesavršeno trguje je i dalje prihvatljiva nasuprot ljudskoj pravednosti kojom se sa ljudske perspektive obavlja spoljašnja besprekorna služba.

4. Ukratko, bolje je čak i praviti greške sa božanskom pravdom, nego perfektno obavljati poslove ljudske pravde!

5. Ovo je zaista jedno fantastično mesto u Pismu! Dakle činjenica je kao u svim religijama da pojedinac ima odgovornost za svoje postupke. Za razliku od svih raznih religioznih sistema ovde vidimo da se ne sudi ništa drugo osim stav vernika. 

6. Hrišćanstva nema ni malo u tome gde se ljudi sude na osnovu onoga što čine ili ne čine. Isus je platio cenu i niko neće biti osuđen za greh, koji je već isplaćen. Gleda se odnos prema tom beskonačnom daru - cenimo li ga ili ne.

7. Zato je Hristos postavio šokantno pitanje, kada dođe hoće li naći vere na zemlji! Nije pitao hoće li naći religioznosti na zemlji, jer toga nikada nije nedostajalo. Ono što nedostaje to je božanski udeo, Njegova milost i pravda vere.

3 A ja malo marim što me sudite vi ili čovečiji dan; a ni sam sebe ne sudim.

1. Ljudski sud nema nikakvu vrednost u toj meri da Pavle sa samim autoritetom apostola, ne drži ništa do čovečije sposobnosti da sagleda duhovne stvari.

2. Korinćani su potpuno izgubili Boga iz vida i sveli su svoju religiju na isključivo ljudski nivo. 

3. Ovaj stih sadrži jako dobru pomoć od iskušenja preteranog samoispitivanja. Jer loša savest može da bude od neprijatelja. Kako prepoznajemo lažnu savest čovečanstva? U tome da se ona bavi gresima koje već znamo da su takvi. Bog otkriva stvari kojih nismo svesni. I drugo, on ne kori za grehe kojih smo svesni i koji nas već dovoljno bole. To je sotona koji izaziva depresiju ukazujući na naše grehe kojih smo ionako svesni, koje priznajemo i ne volimo.

4. Takođe važi i to da samo po sebi, čista savest još uvek ništa ne dokazuje. Bog je taj koji sudi. Kako? Kada?

4 Jer ne znam ništa na sebi; no zato nisam opravdan, ali Onaj koji mene sudi Gospod je.

1. Drugim rečima, ako mi je savest čista, ako nisam svestan nikakvog prestupa, to još uvek ne znači da sam na sigurnoj strani.

2. Hrišćanstvo je vera kojoj je u osnovi hijerarhija autoriteta. Nije Pavlu nedostajalo autoriteta, naprotiv! On je bio pun sile Božje i dokaza da je njegovo poslanje bilo ne od ljudi. Međutim, nije na njemu da sudi sam sebe. Kao što nije na njemu da propoveda sam sebe. Ovo je prepušteno drugim verskim pravcima. 

3. Isto tako važi suprotno: lažni apostoli su oni koji propovedaju sebe i prosuđuju sebe. 

5 Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne i tada će pohvala biti svakom od Boga.

1. Korinćani su se poveli za svojim novim učiteljima i postali su odraz propovedi koje su slušali. Postali su prebrzi u sudu i govoru, a spori u preispitivanju. Korintska crkva je postala puna ljudskih elemenata i "hvale čoveka i ljudskih dostignuća".

2. Tako je danas u onim, do te mere oslabljenim hrišćanskim zajednicama: zakulisne radnje, uzdizanje autoriteta na bazi intelekta i položaja. 

3. Ovaj Božji dolazak sigurno ne predstavlja Drugi Hristov dolazak, jer bi to značilo dugi period čekanja! Ukoliko bi bilo tako zašto bi se Pavle uopšte mešao u unutrašnja previranja u Korintu? Bilo bi dovoljno da sačeka parusiju i pridruži se "neutralnim vernicima" kojih imamo nebrojeno puno po crkvama.

4. Ovde se radi o Gospodnjem sudu, koji mi zovemo istražni sud, koji se obavlja isključivo nad vernicima. Postoji "sud vernika", suđenje onima koji su unutra. A činjenica je da se vernicima sudi u ovom životu a ne nakon toga.

5. Bog će se objaviti, delovaće i razotkriti jedne i pohvaliti one druge.

6. A ovo, braćo moja, prigovorih sebi i Apolu vas radi, da se od nas naučite da ne mislite za sebe više nego što je napisano, i da se koga radi ne nadimate jedan na drugoga.

1. Time što je sebe i Apola predstavio takvim rečima, kao da su oni potpuno pasivni učesnici procesa Božjeg otkrivanja, koji nemaju nikakvog stvaralačkog i kreativnog udela, apostol je imao uzvišenu nameru. On je morao da se skloni u stranu da bi narod ugledao Gospoda.
Bolje je da se sam ukloniš nego da moraš da budeš uklonjen!

2. To znači dve stvari: jedno da su izgubili Boga iz vida, pod uticajem tih novih teorija i propovedi. Kao drugo, pojavila se oholost, kraljica svih greha.

3. Ovde se apostol vraća na ono što je rečeno u prvom poglavlju, naime kako je moguće da se neko naziva Pavlov ili Apolov. U nekom drugom slučaju bi to moglo da se shvati kao pohvala apostolima, međutim posledice prihvatanja ove konkurenske borbe u crkvi bi bile veoma teške. Oni bi se pre svega, udaljili od merila koje su date u Reči.

4. Naš prevod ovde deluje kao da se kaže da oni ne misle za sebe, tj. da ne uzdižu sebe. Ustvari se to odnosi ne samo na njih, nego uopšte da ne ubacuju ništa od onoga što Pismo ne podržava. Kolika vernost reči se ovde otkriva! Tradicionalne crkve bi morale da primete da Pavle uči isto ono što i Reformacija: Samo Pismo, u vezi autoriteta. Naša religija je religija jedne knjige. Knjiga je iznad institucionalnog ili pojedinačnog autoriteta. Dokaz za to je da Pavle sebe i Apola podstavlja ispod autoriteta Pisma i poziva ih da i oni to učine.

5. Očito je da on veruje da je ovo potčinjavanje autoritetu Reči sasvim dovoljno da održi pozitivnu atmosferu vere među njima. Ako izgube put Reči, doći će do ponovnih sukoba među njima, slično kao u životinjskom carstvu gde se mužjaci bore za prevlast, time što se nadimaju i povećavaju svoju zapreminu da bi zastrašili svoje protivnike. Nadimanje nije u duhu slova Božijeg. To apostol čak i ne mora da dokazuje. Jer ako smo zajedno pod Reči, tada smo samim time među sobom jednaki. Biblija treba da zavlada, a posledica je jedinstvo.

6. Kakvo je ovo svedočanstvo protiv sleđenja čoveka, kulta ličnosti, a takođe i formiranja klase kleros i laos u crkvi! Službenici institucija su u velikoj opasnosti da neprimetno počnu da uživaju u oreolu posebnosti. Samo usko sleđenje Reči može da izbavi od ovoga.

7. Ovo svedočanstvo takođe jasno govori protiv tzv. prirodne teologije, gde se dopušta mogućnost da pored otkrivenja, neke prirodne sile čoveka i stvorenja budu izvor božanskog autoriteta. Ovde je Pismo definitivno uzdignuto na neprikosnoveno mesto autoriteta, jednom za svagda.

7.Jer ko tebe povišuje? Šta li imaš što nijesi primio? A ako si primio što se hvališ kao da nijesi primio?

1. Dakle ukoliko je nedvojbeno učenje Pisma o položaju čoveka ispod božanskih stvari, koji duh je bio taj koji ih je poveo u visine, ne Božje nego podnebesja, gde vlada neprijatelj.

2. Samouzdizanje je jedna naša dobra reč za propovedi koje su lažni apostoli širili u Korintu. Oni uživali u svojoj, sopstvenoj pobožnosti i to su preneli na Korinćane. Jer propovedi oblikuju one koji ih slušaju.

3. Dakle Bog u Pismu ti kaže jedno a ti slušaš prolaznog čoveka koji ti govori nešto drugo! 

4. Celi niz stihova u ovom delu poslanice služi kao veoma dobra baza za učenje o čoveku u Svetom Pismu. Dakle, Pismo uči potpunu nemoć čoveka; tj. koliko je god Bog svemoćan u istoj meri je čovek nemoćan. Ovde vidimo da čovek sam po sebi nema ništa. Toliko ga je greh ogolio, da ništa nema što nije primio. Kao izbeglica od rata koji je bez ičega napustio svoj dom i sve što ima i nosi je donacija dobrih ljudi.

5. Svest o tome su ovi ljudi izgubili, njihova memorija je oslabila, jer su napustili Hrista, ispali su iz milosti i kao posledica je oživio ponos, jedan od najstrašnijih greha.

8. Eto ste siti, eto se obogatiste, bez nas carujete. O da bi ste carovali, da bismo i mi s vama carovali!

1. Propoved Jevanđelja stvara žeđ Hristove pravde, a lažne propovedi zasićuju sopstvenom pravdom. Dakle to nije kao ono što kažemo da smo duhovno nahranjeni. Ovde se radi o intelektualnoj, hrani prirodnih sila, logike, filozofije. Ne može lažni prorok da širi duhovnost nego telesnost, duševnost. Vera je kod njih samo maska za sebične ciljeve.

2. Ovde jasno vidimo njihove plodove. Bogatstvo i carovanje su slike za njihovu oholost. Njima je propovedano da su već došli do cilja, jeftina milost. Kao Isusu što je neprijatelj ponudio brži i lakši put, da bi obavio svoj zadatak, tako je kroz svoja oruđa, ovde takođe ponudio put koji je daleko od poniznosti i samoodricanja. Lažna duhovnost nije u nadanju, nego da se što pre obezbedi, da naplati svoje usluge.

3. Pavle ne odriče da će verni jednog dana carevati. To je hiljadugodišnji san Jevreja. Obećano im je u Starom Zavetu. Međutim, kako to da ne primećuju da to uzvišeno stanje u koje su hipnotički dovedeni uživaju bez onih koji su ih priveli veri! Kako to da su oni koji bi valjda isto trebalo da budu sa njima na prestolu i dalje sluge!

4. Da bi magija prestala, treba da ih se otrezni. Apostol njihovu pažnju obraća na pravi sadržaj hrišćanskog života: žrtvu i patnju.

9.Jer mislim da Bog nas apostole najstražnje postavi, kao one koji su na smrt osuđeni; jer bismo gledanje i svijetu i anđelima i ljudima.

1. Doslovno: čini mi se, izgleda da... Zašto Pavle ovde odlučno ne tvrdi, u autoritativnom tonu? Zato što ono što sledi je prosto neverovatno i mora se izneti polagano, da bi se moglo progutati; da bi se dalo vremena da se o tome razmisli.

2. Bog često žrtvuje ono najvrednije što ima. To je činjenica krsta i pre i nakon krsta. Ljudska srca koja treba da se dosegnu su toliko otvrdla da ih je moguće omekšati i otvoriti samo kroz skandale.

3. Ovde se apostoli, najčasniji i sa najuzvišenijom službom od svih ljudi, posmatraju na mestu gde čekaju izvršenje smrtne kazne. To je u duhu psalmiste koji duhovne ljude poredi sa ovcama za klanje.

4. To je pozicija između živih i mrtvih. Mnogi su ovde videli poređenje, sliku koju apostol uzima iz običaja rimske vojske da provodi zarobljenike u trijumfaloj povorci, gde se na početku nalazio car ili glavni vojskovođa, a pratili ga po rangu najznačajniji vojnici po važnosti. Na kraju su u povorci bili zarobljenici, a na samom kraju najjadniji i najneugledniji robovi među zatvorenicima.

5. Neki veruju da se ovde radi o priredbama u Koloseumu gde je roblje bilo bacano divljim životinjama, kao kazna a istovremeno i zabava za rimske građane. I jedno i drugo su zaista ekstremne slike, kakav im je smisao?

6. Zar je potrebno da nakon Hrista, Njegovi učenici i dalje toliko stradaju i pate? Ovo što sledi je šokantna svakodnevnica ljudi koji služe u Reči.

10  Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi slabi, a vi jaki; vi slavni, a mi sramotni.

1. Mnogi su ovom stihu videli ironiju, gde Pavle ukazuje na novo stanje Korinćana nakon što su prihvatili učenje lažnih apostola. Argumenti ovih lažnih pastira su se hranili jednostavnim i samoodricajućim životom prvih Jevanđelista. Umesto da uživaju u blagoslovima koje im je podario Hristos, oni se izlažu bespotrebnim nedaćama. Tako su lažni pastiri prikazivali Pavla i drugove kao potpune idiote, koje kao takve nikako ne treba slediti.

2. Mi mislimo da ovo nije prvostepeno značenje ovog stiha i onog što sledi. Ovde se ne radi o ironiji nego o stvarnoj logici Jevanđelja u surovoj stvarnosti duhovnog života. Činjenica greha na svetu nije samo pojednostavljena dijagnoza stvarnosti, nego katastrofalna i krizna situacija. Dubina propasti našeg sveta može donekle da se razume samo kada joj se suprostavi suprotnost: pravednost, čistoća, svetlost, mudrost itd.

3. Jevanđelje od Jovana, preko Hrista i nadalje je izazvalo greh da pokaže svoje pravo krvoločno lice. Jevanđelje preko Pavla je izazvalo greh da pokaže svoju samopravednu prirodu. 

4. Neko mora da bude budala da bi drugi bili pametni. Neko mora da se žrtvuje za dobro drugih. Što je veća nečija ludost u Hristu, to je veća mudrost drugih u Hristu. Ljudi koji se odriču svog života da bi živeli život Drugog, su most preko koga prelaze novoobraćeni u spasenje. Nema drugog načina.

5. Ovo je logika krsta, u kojoj uzimaju udela svi koji slede Hrista. Hristos je vrlo jasno ocrtao život službe i odricanja. On je ovde kroz Pavla ponovo podvučen, istom logikom, samo drugačijim rečima. Ko ide za Hristom zaista treba da se odreče sebe, uzme Njegov krst i pođe istim putem kojim je išao On.

6. Time što neko napravi takvu "ludost" omogućuje da drugi koji ga posmatra i sluša napravi naveću mudrost, time što odlučuje da primi Hrista verom u propoved koja je podržana životom koji ne ugađa samom sebi. Oni koji su dugo u Hristu, bivaju skladno tome sve više izloženi, dok su mladi u veri, koji tek treba da ojačaju, pošteđeni.

7. U ratovima koji su nekada vođeni su stari vojnici uvek govorili mlađima: "Nemojte vi ići napred, zaklonite se i čuvajte, jer ste još mladi i niste proživeli život. Vas je više šteta nego nas da ginemo". Mladi su na taj način bili zaštićavani.

8. Nažalost ova vremena su prošla. U današnjim ratovima se upravo mladi, neiskusni i revni šalju na prve linije, ovom logikom: "Idite vi napred, nemate šta da izgubite kao mi koji smo stekli porodice i imanje!"

9. U ovom ratu protiv greha i još težeg problema samopravednosti, ne može svima da bude dobro. Ne mogu svi da budu u pozadini. Ko je taj koji sluša glas Komandanta i Generala koji se prvi žrtvovao?

11  Do ovoga časa i gladujemo, i trpimo žeđu, i golotinju, i muke, i potucamo se,12 I trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone trpimo;

13 Kad hule na nas, molimo; postasmo kao smetlište sveta, po kome svi gaze dosad.

1. Veliki broj prevoda ovde otkriva da su apostoli često bili udarani pesnicama, bez stalnog mesta stanovanja. Ovo je apostolska stvarnost. U našoj religiji su najveći ustvari najviše izloženi. 

2. Prave vođe Crkve su ustvari oni koji do današnjeg dana trpe slično protivljenje. Na ovo ukazuju reči "do ovoga časa"; "dosad". Drugim rečima: Pogledajte nas koji bi po autoritetu i poziciji trebalo po logici lažnog hrišćanstva, već odavno da uživamo u spokoju i slavi! 

3. Ovo je očiti šamar "jevanđelju prosperiteta" koje se danas objavljuje sa mnogih propovedaonica. Mi smo svedoci, da im ove reči apostola, veoma smetaju.

14 Ne pišem ja ovo da posramim vas, nego vas učim kao svoju ljubaznu decu.

15 Jer ako imate i trista učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas ja u Hristu Isusu rodih jevanđeljem.

1. Ovde Pavle pomirujućim i molećivim tonom završava svoj skandalozni izveštaj. Objašnjava karakter svojih opomena i oduzima svaki argument za pogešno tumačenje njegovih pobuda. Ukazuje na svoj očinski status u Korintskoj crkvi.

2. Otac postupa očinski. Onima kojima nije stalo, ne razmišljaju o posledicama svojih reči i primera. 

3. U ovo vreme, čak za vreme delovanja apostola koji su hodali sa Hristom, je već počela bitka za prevlast u mladoj crkvi. U prepisima umesto trista, što je u duhu našeg jezika, Pavle navodi cifru od deset hiljada učitelja! To je naravno preterano, ali ima proročki odjek. Sam Hristos je upozorio da će biti mnogo lažnih proroka. Neprijatelj je uvek radio taktikom masovnog napada. 

4. Dakle naš odgovor ne može biti isti. Mi ne možemo da pariramo masovnošću, a to takođe nije Božji plan. Gde god vidimo da se crkva previše bavi brojevima, tu nešto nije u redu.

5. Nije problem u njihovoj masovnosti, nego više u nestašici očeva. Očevi u Hristu su danas retka pojava, a uzrok tome je lažno Jevanđelje poslednjeg vremena.

6. Onaj ko je otac, njemu pripada očinska čast. Pavle je koristi za dobro svoje duhovne dece, ne da bi sebe uzdigao.

16 Nego vas molim, ugledajte se na mene kao i ja na Hrista.

1. Ovo je jedna od najcitiranijih izjava Novog zaveta. Postoji nešto što hrišćane tera da ove reči često ponavljaju kao dokaz da se treba učiti primerom a ne samo slovom.

2. Pethodni i ovaj stih sadrže naizglednu suprotnost rečima Hrista da nikog ne zovemo ocem; kao i Jeremiju gde kaže da je proklet čovek koji se uzda u čoveka. Verovatno iz tog razloga naš prevod dodaje ovu frazu: kao ja na Hrista, koje nema u najposvedočenijim prepisima. Kao da je neko pokušao da ublaži Pavlov poziv da se ugledaju na njega.

3. O čemu se ovde radi? Hristos u Mat.23, 6 govori protiv duhovnih vođa koji su zahtevali da ih se naziva očevima. Njegovo upozorenje se očito ne odnosi na duhovno očinstvo uopšte, niti na autoritet apostolstva i učiteljstva, jer je takođe izjavio da koga vi svežete ili razvežete, biće svezan ili razvezan na nebu. Jelisije je Iliju zvao ocem 2 Car.2,12. Poslednje proročanstvo Starog zaveta otkriva odnos duhovnih očeva i sinova kojih će Ilija obratiti srca jednih drugima. Kada anđeo Jelisaveti tumači ovo proročanstvo on jasno ukazuje na to da se pod očevima smatra one koji su druge priveli pravdi. 

4. Zaključujemo da je razlika onih koji traže da ih se naziva očevima, papama, patrijarsima i onih koji poput Pavla ukazuju na njihov odnos duhovnog sinovstva - Jevanđelje. Dakle ponovo Jevanđelje pravi razliku kao nebo i zemlja; toliko je presudno. Ukoliko neko insistira na očinstvu bez jevanđeoske pozadine i novorođenja kroz reč Jevanđelja, tada čini greh! Nema drugog očinstva osim kroz reč Radosne vesti o Hristu. Sve ostalo je izdizanje stvorenja iznad drugih, podizanje čoveka iznad čoveka.

5. Jevanđelje je otkrivanje Božje tajne spasenja, kroz koju vernik postaje novorođen. Čovek koji upravlja Rečju, kojem je to dato od Boga, ima autoritet vezivanja ili razvezivanja; on je duhovni otac po Jevanđelju. Čovek koji hoće autoritet van Jevanđelja je antihrist.

17 Zato poslah k vama Timotija, koji mi je sin ljubazni i verni u Gospodu; on će vam opomenuti puteve moje koji su u Hristu Isusu, kao što svuda i u svakoj crkvi učim.

1. Kraj četvrtog poglavlja otkriva produhovljenu strategiju vođenja Hristovog stada. Timotije, koga Pavle više od bilo koga u poslanicama naziva sinom, očito nosi ovu poslanicu u rukama posetivši Korinćane.

2. Pavle šalje Timotija. Crkva nije demokratska institucija, a daleko od duhovne anarhije i individualizma. Timotije je čovek koji poštuje duhovni autoritet onoga koji ga je priveo Hristu. Dakle, iako smo svi isti pred Gospodom, u Crkvi postoji duhovni poredak, u Hristu.

3. Timotije dolazi u Korintsku crkvu, duhovno oslabljenu i podeljenu ljudskim naukama tzv. nadapostola. Duhovno se pobeđuje duhovnim. Evo odgovora na pitanje kako rešiti crkvene probleme. Jednostavno, dobrom Jevanđeoskom poukom, puteva apostolskih u Isusu Hristu.

4. Pavlovo Jevanđelje koje je primio direktno od Hrista je bila prva ekumenska sveza i duhovna podloga prve crkve. Ne u današnjem smislu ekumene koja dolazi sa vrha institucionalnog autoriteta. Ovo je jedinstvo na bazi nauke o Hristu. Nemamo nikakvu sumnju da će ono što je nekada crkve povezivalo, ponovo oživeti i povezati delove Tela ponovo.

18 Neki se naduše kao da ja neću doći k vama.

19 Ali ću vam doći skoro, ako Bog da, i neću gledati na reči onih što su se naduli, nego na silu.

1. Ovde se iznosi misao, da su pojedinci koji su razorno delovali u Korintu, radili na taj način, kao da je Pavle zauvek napustio ovu crkvu. Oni su očito sudili po sebi i svojim sebičnim motivima, gde je poznato da je krava interesantna dok daje mleko. Služba mnogih nesretnih najamnika ima ovaj pečat, da interes za ljude nije dugog daha.

2. Kada analiziramo Pavlova misionska putovanja, uvek je isti obrazac. Pre nego što je krenuo na novi teren, gledao je uvek da poseti crkve u kojima je već bio, da bi ih utvrdio i ojačao za sva iskušenja kojima su izložene. Kako je žalosno da je već tada najteži udar za crkve dolazio iznutra!

3. Pavle je veoma odlučan, Jevanđelje ne može mlako da se brani, previše je sudbonosno. Ovde se otkriva zašto ne dolazi odmah on sam, već šalje prethodnicu: slično kao njegov učitelj, Hristos. Pre nego što Gospod dođe, šalje one koji treba da pripreme narod za susret. Tako i Pavle, čak ponavlja: doći ću skoro!

4. Korinćani su tako duhovno oslabili neduhovnim propovedanjem, da bi im Pavlov dolazak bio previše. Ovako imaju vremena da se pripreme i oporave. Previše svetla bi ih oslepilo. 

5. Nadimanje ili oholost lažnih autoriteta je jasan dokaz odsustva prave duhovnosti od Svetog Duha. Zato je Pavle uveren da mu oni ne mogu parirati što se sile tiče. Gospodnja sila se ne može falsifikovati i ne može se savladati nikakvom ljudskom retorikom, koliko god bila moćna po sebi samoj.

6. Ovde je otkrio taktiku duhovne borbe sa lažnim učiteljima: Ne treba se osvrtati na sadržaj njihovih lažnih nauka, i na taj način gubiti pogled na Hrista, koji je izvor sile. On je rekao da se ne brinemo šta ćemo reći, u onaj dan će nam se dati pravi odgovor u usta. Na ovo lažni proroci ne mogu ni u snu da računaju. Oni se oslanjaju na druge izvore mudrosti.

20 Jer carstvo Božije nije u reči nego u sili.

1. Nigde kraće a sadržajnije izjave! Ovo mesto je pravo oruđe u našim rukama da se odupremo intelektualizmu poslednjeg vremena.

2. Intelektualizam sam po sebi nije zlo. Hvala Bogu da imamo intelektualce. Međutim u duhovnim pitanjima, intelekt igra sporednu ulogu. Menjanje prioriteta u duhovnim pitanjima, sa duhovne baze na inelektualnu osnovu je sistem intelektualne filozofije, omega otpad poslednjeg vremena na koji smo upozoreni.

3. U vreme Pavla je retorika imala još veću ulogu nego danas. Umetnici reči su bili duboko poštovani. Mi do danas poznajemo imena i imamo sačuvane najpoznatije govore antike. Među njima je i Pavlov govor na Aeropagu. 

4. Sam Pavle međutim nije ni sam bio jako oduševljen tim govorom. Smatrao je da je popustio atmosferi Atine. U Korintu je čvrsto odlučio da će iznositi samo teologiju krsta. U Rimljanima poslanici je na taj način započeo svoj udžbenik teologije, slavnom izjavom da je sila u Jevanđelju, Božjem putu ka izgubljenom čoveku.

5. Onaj koji iznosi Jevanđelje ima veoma jasan pogled na duhovne stvarnosti. On vidi odnos svih povezanih tema koje vode u večni život. Kroz to što vidi centralno pitanje Hrista i Njegove pravednosti, on je u stanju da veoma precizno razluči i oseti potrebu onih koji ga slušaju. On je verom povezan sa Izvorom sile, jer mu je u veri omogućeno. Na taj način je nepobediv i za čoveka i za demonske sile.

21 Šta hoćete? Da dođem k vama s prutom ili s ljubavi i duhom krotosti?

1. Ovde bi trebalo da bude kraj arogancije Korinćana. Objašnjava im se da ne mogu da ostanu u tom stanju u koje su upali. To se nikako ne može tolerisati, da imaju obličje hrišćana a bez duha poniznosti. Pavle će ovome stati na put, na bilo koji način.

2. Ovo mesto je uvod za neredna poglavlja u kojima je veoma bitno razumeti pitanje primena zakona i pravila u našim Zajednicama. Nerazumevanje ovih pitanja je bilo predmet mnogih rasprava u celoj istoriji crkve.

3. Ovde ćemo izvesti osnovni princip, koji će se kasnije samo razrađivati ali uvek ostati isti:

Zakon i pravila treba propovedati tamo gde je greh. Tamo gde vlada greh tamo je i nadimanje, oholost. To su brat i sestra. Za oholost je Bog davno predvideo sredstvo Zakona i autoriteta Reči kroz svoje izabrane sluge.

4. Tamo gde greha nema, vlada milost i vera, poniznost. Tamo nema potrebe za propovedanjem Zakona u smislu borbe sa ohološću. Zakon je za ljude u milosti samo podrška i korektivno sredstvo.

5. Odgovor na apostolovo pitanje je vrlo jasno: Bolje je da uklonimo greh i oholost iz svojih redova, da bi mogli dočekati onoga koji nam je doneo Jevanđelje. Milost je bolja od pruta. Nauka o milosti i duh krotosti koji ide uz nju imaju uvek pravo prvenstva i predstavljaju prirodno ozračje Radosne vesti o Spasitelju.